Dugogodišnji sam kolekcionar vinila. U godinama koje su ostale iza mene, susreo sam i upoznao mnogo onih koji su takođe opsednuti tim parčetom plastike. Neki su sakupljali samo one dugosvirajuće ploče.
Kod drugih je sva pažnja bila okrenuta pločama na 45 obrtaja. Ovi prvi, smatrali su pristup ovih drugih za površan i neozbiljan. Ovi drugi smatrali su da je prvima umnogome ukraden san, te da su se isuviše i sasvim bespotrebno uživeli u ulogu.
Ja sam pripadao onoj trećoj grupi. Nisam se mogao odreći ni jednog ni drugog.
A sve je počelo veoma davno… Splet okolnosti, prst sudbine ili nešto sasvim treće, učinili su da mojim najranijim sećanjima, pripada i ritual držanja ploča u rukama. I to upravo ovih malih, što bi neki rekli – “sa velikom rupom u sredini”.
Behu to divne, davne, šezdesete. Neka sedma – osma, otprilike. Nezaboravno detinjstvo i moje otkrivanje tog tajanstvenog, čudesnog sveta. Behu to godine kada sam polako postajao svestan svoje okoline i svaki novi korak predstavljao je pravi doživljaj. Novo uzbuđenje. Najludji snovi, radost života i neutaživa želja za saznanjima bili su tu, na dohvat ruke. Trebalo ih je samo ubrati, poput nekog rajskog voća i sladiti njime svoju dušu i telo.
U godinama koje će potom stići, razložnost odraslog čoveka sve je više gurala u stranu, u nebitnost, taj zanos radoznalog deteta. Bila je to istinski okrutna borba. Borba koja traje čak i danas i u kojoj ne znam pobednika. Taman kada postanem siguran da je na obroncima mojih poimanja odrastao čovek konačno odneo prevagu (pa i logično je sasvim – priznajem sebi), pojavi se odnekud to ludo dete koje ne posustaje i ne priznaje, da je već jednom gotovo. Da je snovima jednom već stigao kraj.
I eto, koliko da znate: ovo ispod ne pišem ja. Piše ono. Ustreptalo, uzbuđeno, jogunasto, ma ni samo više ne zna kuda bi i šta bi. Dohvatilo se tastature i luduje li luduje.
(Uputstvo za upotrebu: U pitanju je lični odabir pri kome sam se rukovodio činjenicom da nijedan od navedenih singlova nije predstavljao najavu za redovni, studijski, album izvođača, ili da je skinut kao najveći hit sa takvog, već su to kompozicije koje su svoj put do slušaoca pronašle baš zahvaljujući ovim pločama i u njihovim srcima ostale zauvek. Na naknadna ubacivanja na kompilacije, tipa “najveći hitovi” ili live izdanja, nisam obraćao pažnju. Singlovi su poredani isključivo po godini izdanja i zahvataju period do pojave novog talasa.)
GRUPA 220 “Osmijeh” / “Večer na Robleku” / “Uvijek kad ostanem sam” / “Grad”. (Jugoton 1967.)
Čudesan singl, čudesne grupe iz Zagreba (čudesnog autora, Drage Milinareca), koja je vlasnik prvog, autentičnog, autorskog hita ne ex-YU prostorima. Tiraž je bio, za to vreme, fantastičnih 50 000 primeraka. Od tog trenutka u jugoslovenskoj rock muzici više ništa neće biti isto.
