O JEDNOJ LJUBAVI I MLADOSTI
Priča kaže da su se 1971. godine upoznali u Petrinji gde su oboje imali zakazane nastupe.
On je već obišao pola sveta, imao iza sebe intrigantnu karijeru.
Do tada jedinstvenu, kada su ovi prostori u pitanju.
Osvajao je i srca mnogih žena.
Stjuardesa, manekenki, pa i grofica…
Ona, na sigurnom putu ka vrhu.
Zahvaljujući svojoj pojavi i svom neverovatnom glasu.
U autobusu, prilikom povratka iz Petrinje, potrudio se da sedne do nje.
I rodila se jedna od najlepših i najvećih ljubavi.
Ljubavi, u kojoj nije bilo mesta za trač.
Samo za nežna i iskrena osećanja.
Osećanja kojima nisu bili potrebni nikakvi potpisi.
Nikakva zvanična dokumenta za zajednički život.
I gotovo od časa kada su se prvi put sreli, uvek će biti tu – jedno za drugo.
Za trenutke sreće.
Za podršku i magiju stvaralaštva.
On je svoju karijeru potisnuo u drugi plan.
Zbog nje.
Ona je pesme koje joj je pisao ponela u beskraj.
Zbog njega.
Josipa Lisac i Karlo Metikoš.
1973. godine, rodio se “Dnevnik jedne ljubavi”.
Bila je to najlepša oda prisnosti ikada, na ovdašnjim prostorima.
I neprevazidjeno remek delo do današnjih dana.
Svaka pesma je počinjala slovima njenog imena, stvarajući tako božanstvenu posvetu:
J-O-S-I-P-I-L-I-S-A-C!
Mnogo smo naučili slušajući tu ploču.
O životu…
Ljubavi, sreći.
O nesebičnom davanju.
Ili su barem naučili oni koji su umeli da slušaju.
Za ostale ne znam.
“Jedna mladost, jedan svijet nade
Raste tiho u srcu tvom
Drugi za te ovaj svijet grade
S malo prave istine u tom
Pričaju ti priče te
I svaka ima svoj sretan kraj
Al prešućuju da taj svijet krade
Baš tvog sunca sjaj
Jedna mladost, jedan san sreće
Al do nje još dalek dug put…”
Jesmo li tada mogli shvatiti ove stihove do kraja?
Jesmo li mogli razumeti koliko će biti proročanski za nas?
Ne verujem.
Ali danas, posle toliko godina, mislim i da nema previše rima koje takvom preciznošću pogadjaju tačno u sredinu.
U bit.
Jedne mladosti i jednog života.
I jedne nade.
Karlo Metikoš je umro prerano.
U snu, od infarkta.
Imao je samo 51 godinu.
Ali Josipina ljubav nije prestala.
Ona je nastavila da diše za njega.
A mi, kojima je ova ploča toliko značila?
Nastavili smo da “dišemo” tu muziku i tu nadu.
Uvek i zauvek.
