Nekada davno, nas nekoliko drugara nepovratno smo bili zaluđeni grupom Pink Floyd. Kada malo bolje razmislim, ta opsednutost bila bi teško objašnjiva današnjim generacijama sa jedne, a sa druge strane, sasvim nepotrebna pa i uzaludna rabota.
Beše to drugačije vreme, vreme u kojem su naše želje i nadanja, iako ponekad i potpuno nerealni, opet imali nekakav smisao i svrhu. Tih godina bilo je dozvoljeno živeti svoje snove. I još mnogo više od toga. Biti zbog tih snova poštovan od strane drugih, pa i onih koji u njima niti su učestvovali, niti su sa tim imali bilo kakve veze. Ali, kažem, teško je to razumljivo u ovim svakodnevnim prizemnostima modernog vremena.
Uglavnom i dan-danas se sećam trenutaka kada sam u rukama po prvi put držao neke albume Pink Floyda: “Meddle”, “Dark Side Of The Moon”, “Wish You Were Here”…
A tek kada sam pribavio “Ummagaummu”!
A potom i “Atom Heart Mother”.
Nositi te ploče u rukama bio je istovremeno i čudesni znak prepoznavanja. Ili je možda bolje reći – opšteprihvaćene posebnosti. Ako me razumete?
U trenutku kada je došao “Animals”, prethodni opus grupe već je bio u nama potpuno zacementiran i predstavljao je mnogo više i od same muzike. Bila je to naša mantra od koje bismo polazili dalje. Ili se vraćali unazad. “Animals” se ušunjao među sve te bisere “zapretivši” da će već posle nekoliko slušanja i sam postati deo njih. Tako je i bilo.
A onda se 1979. pojavio “The Wall”.
Moram priznati, iako će to mnogima – posebno mlađim od mene – izgledati kao svetogrđe, da tada nisam bio fasciniran tom pločom. Ili bar nekim njenim delovima. Ni najmanje. Ali tako je bilo. Isuviše mi je nekako bila “heavy”, za grupu Pink Floyd. Ipak, postojala je jedna pesma na toj ploči kojoj sam se tih kasnih sedamdesetih godina redovno vraćao. Možda možete i da pogodite. To je “Comfortably Numb”.
A u samoj kompoziciji, smatrao sam njen gitarski solo za deo koji je upravo uzdiže u nebesa. Samo, tada nisam mogao ni slutiti da je ta stvar nastala iz žestoke svađe, a potom i kompromisa. Watersa i Gilmoura, naravno. A koga drugog. Jer, “The Wall” je bio Watersovo “dete mezimče” koje je pomno stvarao, negovao i pazio. Dete, koje je u stvari bio on sam. A Gilmour mu je za pesmu ponudio sklop akorda koji je zaostao sa snimanja njegovog solo albuma.
Roger je bio zgranut! Kakva ponižavajuća okolnost za njega. I žestoke svađe su krenule.
Ipak, bilo je to vreme kada je između njih dvojice još uvek bilo moguće naći kompromis. Od verzije na koju je basista potom nevoljno pristao (orkestarske) i one za koju se zalagao David (čvršće), nađena je “sredina”. Prvi deo pesme biće po Watersovoj zamisli, a drugi po Gilmourovoj. A u toj drugoj bio je i njegov legendarni solo.
Roger je napisao tekst o sopstvenom iskustvu doživljenom tokom njihove turneje po Americi 1977. godine, kada je iznuren hepatitisom morao da prima injekcije za opuštanje mišića, kako bi uopšte mogao da izađe na scenu i svira. Bio je tada “udobno prazan”. I to je bilo to.
Posle je Waters odlučio da mu je već svega dosta. Posle će Gilmour otvoreno reći da je “Comfortably Numb” poslednja pesma na kojoj su on i Roger još uvek mogli da saradjuju.
Posle je Waters izjavio za ostale članove Floyda da su “od njegovog deteta napravili prostitutku i da im to nikada neće oprostiti”. Ali posle je bilo posle.
A ja i dan-danas, slušajući mnoge manje ili više znane pesme nastale nakon 1979. godine, prepoznajem u njima onaj Gilmourov solo iz “Comfortably Numb”. A kako i ne bih? Pa u pitanju je večnost. Večnost koju je stvorila grupa Pink Floyd.
A biti savremenik toga? To je nešto što nema cenu. I ne može se menjati ni za šta.
