Čačak je proglašen za ‘Prestonicu kulture Srbije 2023’ i tim povodom je 22. 3. priređen koncert Riblje čorbe u Čačku, rodnom gradu lidera ovog benda.
NEKAD VIOLINE, A SADA SMO TRUBE
Mislio sam da ne pišem o Bori i Ribljoj čorbi iz milion jednog razloga, ali prosto ne mogu da odolim, ovo je jače od mene. Ružni i zlobni komentari na Borin račun sa nekih portala i društvenih mreža, prosto su nas zatrpali pred sam nastup u Čačku u okviru “Prestonice”. Mi često drugima ne opraštamo ono što smo davno oprostili, sebi. U kojoj smo meri izneverili sebe i izdali svoje ideale, uverenja iz mladosti, ostaje pitanje. Umetnicima ostaje sumnja da su možda izdali sebe i svoju umetnost. Ovo je više priča o nama, koji smo rasli uz Boru i Čorbu, divili mu se, a onda zajedno sa njim posrtali i starili, a sad smo spremni da mu sudimo i ne praštamo, nego što je to njegova priča.
HEJ, ŽIVOTE SKOTE, HEJ ŽIVOTE IDIOTE
Večeras mi je bila zanimljiva atmosfera na koncertu Čorbe, zato što je to slika i prilika onog što mi jesmo danas, naše ogledalo. Velika masa sveta, ogromna gužva. Krećem se dosta među ljudima, poznajem mnoge makar iz viđenja i starije i mlađe i one srednje generacije, ali u masi jedva da sam video koje poznato lice. Ne znam koji je to svet, osećao sam se kao stranac u Prokuplju, ili nekom sličnom gradiću. Atmosfera više vašarska nego koncertna, mnogima kao da nije bilo važno koga slušaju, Boru, Acu Pejovića, ili Anu Bekutu, činilo se kao da im je sve jedno. Kod mnogih se primećivao nekakav jad, istrošenost, ono što ostane od čoveka kad ga život u svojoj vodenici samelje više puta. Ipak je prošlog leta na Želevom sve delovalo iskrenije, srčanije, na koncert su došli oni koji su kupili kartu i koji istinski vole Boru i Čorbu. Bora je tad dao sve od sebe, bolestan i bez Džindžera. Sad je bio svežiji, Džindžer je bio na sceni, sve je besprekorno ferceralo, zvuk, svetlo, efekti, ali je publika, bila kilava. Bez mnogo energije i srčanosti.
KAD SAM BIO MLAD
Mnogi prisutni rasli su uz Boru, kao i on imali svoje uspone i padove. Sve me nekako podsetilo na Džulijana Barnsa i njegovu knjigu “Šum vremena” o čuvenom sovjetskom kompozitoru Dmitriju Šostakoviču. Poštovanom i voljenom od znalaca i publike, ali progonjenom u mladosti od partije i vlasti, zato što je svojom muzikom rušio proklamovane dogme, osvajao umetničku slobodu uprkos strahu da zbog toga može i život izgubiti. Sa vremenom i godinama, popušta pod pritiskom i postaje sve ono što nije. Dobija državna priznanja i sve što ide uz to, ali šta je sa umetnošću i slobodom? Da li je to i Borina i naša priča?
POLEDAJ DOM SVOJ ANĐELE
Bora je imao nesreću, a možda i sreću, da na vreme, pre opšte propasti, napiše himnu jedne generacije i himnu epohe, nešto slično Šostakoviču. Napisati stih “svima su stavili amove, sebi sagradili hramove” i čitav tekst “Anđela” nije samo izuzetna i bolna inspiracija, već sušta istina naših života. Zbog toga je zaslužio da mu oprostimo lutanja i posrtanja, izdajstvo mladalačkih ideala, zato što smo to isto, a možda i gore radili i mi sami sebi. Na kraju, kad ne bude više ni Bore ni nas, ostaće samo PESMA, a nekom “malcu” od večeras za tridesetak godina, vrata će otvoriti neka matora sa licem aligatora i reći – hej, to sam ja, malo sam se promenila.
Bora Đorđević je počasni građanin Čačka. Pesnici nisu heroji, oni su samo pesnici i ljudi. Boro, izvini, hvala za sve, mladost je prošla, mi se promenili, život nas je samleo u svojoj vodenici dva puta. Na kraju ostaje samo pesma Bog nek te čuva.
S dozvolom autora, preneseno sa Facebook stranice Dušana Darijevića
(Dušan Darijević je čačanski novinar, publicista, autor i kreator, te saradnik na brojnim kuturnim projektima više od dvadeset godina, među kojima je festival Karusel kojeg je pokrenuo 2009. godine i vodi ga kao umjetnički direktor.)
