Pre nekoliko godina pisao sam serijal tekstova o najlepšim omotima albuma, a tom prilikom sam posebno izdvojio tzv. zabranjene omote, odnosno, omote koje je diskografska kuća iz nekog razloga morala da povuče iz prodaje.
Često su takvi albumi prodavani u crnim, neprozirnim kesama, ali su i pored toga, u najvećem broju slučajeva povlačeni iz prodaje, da bi ubrzo bili zamenjeni novim, mnogo bezazlenijim omotima.
Kada je ex YU rock scena u pitanju, interesantna priča u vezi toga dogodila se sa prvim albumom grupe Buldožer “Pljuni istini u oči”, iz daleke 1975. godine. Naime, koliko su i same kompozicije na albumu bile za ono vreme izuzetno provokativne, neobične i cinične, ništa manje to nije bio ni do tada, na ovdašnjim prostorima neviđen omot, koji je zamišljen u obliku novine. Naravno, u svetu to nije bilo ništa novo (setimo se recimo albuma grupe Jethro Tull – “Thick As A Brick” iz 1972. godine), no svejedno, ovdašnje izdavačke kuće su se jako nerado upuštale u takve poduhvate.
Razloga za to je bilo napretek, a osnovni su se svakako sadržali u sledećem: komplikovan i skup proizvodni proces, koji je odskakao od ustaljenog šablona, a samim tim i znatno poskupljenje konačnog proizvoda, tj. albuma, što se itekako umelo odraziti na prodaju. Utoliko je čudnije da je grupi Buldožer pošlo za rukom da takav omot bude urađen za njihov album prvenac, dakle, u trenutku kada je malo ko van Slovenije uopšte i čuo za njih.
No da bi sve donekle pojasnili moramo se vratiti par godina unazad, tačnije u 1973. godinu.
Te godine hrvatski jazz muzičar i šansonjer Drago Diklić, osniva prvu privatnu diskografsku kuću u Jugoslaviji, nazvavši je ALTA. Treba napomenuti da je to za ono vreme bilo pravo čudo, jer je u tom smislu, svaka vrsta privatne svojine i proizvodnje, izuzev onih sitnih, zanatskih, tada smatrana antinarodnim elementom. Posebno je izadavaštvo bilo okvalifikovano kao apsolutni državni posao i bilo pod prilično strogom prismotrom i kontrolom.
No bilo kako bilo, Dragec te godine registruje svoju izdavačku kuću, a potom potpisuje ugovor sa PGP RTB o saradnji, koja je podrazumevala proizvodnju i distribuciju ALTINIH ploča. Logična odluka, ako uzmemo u obzir koliko je proizvodnja vinilnih albuma tehnološki komplikovana, pa samim tim i veoma skupa, a o distribuciji da i ne govorimo.
Ozbiljniju distribuciju u Jugoslaviji u to vreme, imali su samo JUGOTON i RTB. I tako je krajem 1973. godine ALTA objavila svoj prvi album: Drago Diklić – “Samo za zaljubljene”. Po ovome ispada da je Dragec osnovao izdavačku kuću da bi objavio svoj album prvenac, ali o tom potom.
Godine 1975. u Zagreb stižu momci iz grupe Buldožer, kako bi sa uredništvom Jugotona pregovarali oko izdavanja njihovog albuma prvenca. Pošto su ti pregovori završeni neuspehom, pokušali su u ALTI, što ih je opet na posredan način dovelo do PGP RTB. No ipak, treba reći da je RTB u ovom slučaju bio proizvođač i distributer, dok je ALTA imala izdavačka prava, pa samim tim i sve odluke u vezi omota ali i svega drugog vezanog za album.
I sada dolazimo do onog dela sa početka ove priče:
Na pretposlednjoj, sedmoj strani omota, našla se fotografija pionira Boruta Činča (klavijaturista grupe Buldožer), kako svira harmoniku, dok je iza njega na zidu veliki portret druga Tita, a sve to je začinjeno stihovima njihove kompozicije “Svaki čovjek ima svoj blues”. I tek kada je odštampan omot i prvi tiraž pušten u prodaju, nekome je to zasmetalo, odnosno, najpre će biti da je u pitanju bila autocenzura.
Šefovi u RTB-u su se uplašili da bi mogli imati problema zbog pomenute fotografije, pa su brže-bolje čitav tiraž povukli iz prodaje.
Potom se štampa novi omot, kako bi prodaja mogla biti nastavljena, ali se na mestu gde je bio mlađani Borut Činč sada nalazila fotografija nagog muškarca (Bojan Goličnik), sa potpuno novim tekstom.
PGP RTB je zbog cele te situacije odugovlačio sa štampanjem drugog izdanja, a početkom osamdesetih ploča se pojavila pod etiketom Helidon.
Danas je prvo izdanje albuma “Pljuni istini u oči” na kome se nalazi sporna fotografija veoma retko i spada u kolekcionarske raritete.
Goran Živanović
