Neki koncerti proteknu bez riječi (kao šutljivac je poznat, recimo, Bob Dylan), a neke označi brbljavi frontmen. No, i među potonjima ima razlike – većina se samo dodvoravaju publici, a drugi s njom komuniciraju sa smislom. Takva je pjevačica američke rock grupe Garbage, čije monologe je registrirao naš dopisnik Ivan Makragić na sinoćnjem beogradskom koncertu.
Izvanredan kao koncertni prostor na otvorenom, Sportski centar i bazeni “11. april”, poslednjih godina veoma je pametno upotrebljen za gostovanja prvenstveno stranih muzičara. Scenu su 2017. otvorili neobični momci iz dream pop eksperimentalnog benda Cigarettes After Sex, nastavilo se narednog leta uz Hollywood Undead i legendarni punk rock sastav Dead Kennedy’s, ali sinoć (28. 6. 2019.) desilo se čudo koje je zasenilo i ubedljivo nadvisilo sve spomenute grupe! To čudo zove se – Garbage!
Davno su nastupili na Exitu, 2005. Godine, a sada su prvi put stigli u Beograd, odmah nakon nastupa na IN Musicu u Zagrebu, gde su oduševili, pa se jednako tako moglo očekivati i u glavnom gradu Srbije.
Spomenimo da su predgrupa bili alternativci Autopark, koji su u pola sata možda pomalo uspavali publiku, ali oni su jednostavno takvi, vole da plivaju kroz dream pop alternativu i ne odstupaju od svog načela, a i zašto bi?
A onda se pojavljuje četvorka, Shirley Manson, Steve Marker, Butch Vig i Duke Erikson i odmah kreću silovito sa hitom “Control” sa 5. studijskog materijala “Not Your Kind of People” (2012).
Shirley, prepoznatljiva po upečatljivoj jarko crvenoj kosi i frizuri sa napola obrijanom glavom, pred nekih 2000 iskrenih fanova (možda onih istih koji su je gledali na Exitu), bez reči pušta glas kroz zaraznu melodiju koja se raspukla kroz bazene. No, kasnije će pričom sve nadoknaditi.
Na ovoj turneji bend predstavlja poslednje studijsko čedo “Strange Little Things” (2016.), ali početak koncerta prolazi uz rane hitove, “#1 Crush” i “Stupid Girl”, vrhunska pesma ovog alternativnog rock benda sa primesama hard roka. Žestoke gitare, dinamičan bubanj, solaže i njen neprikosnoveni vokal razbili su i one najsuzdržanije.
“Dobro večeee!” – na srpskom je iz sveg glasa Shirley pozdravila publiku – “O čoveče kako je ovo fucking fantastično! Vi ste sjajna publika! Neverovatni, ludi, divni!’’, konačno je počela pevačica koja, kako koncert bude odmicao, više neće moći da se zaustavi.
Zanimljivost u izvođenju “Wicked Ways” (drugi album “Version 2.0.”) je što postoji i dobar odlomak kao obrada klasika “Personal Jesus” (Depeche Mode), i način na koji Shirley izvodi te delove veoma je privlačan. Ona je u potpunosti dominirala prostorom, kako komunikacijom sa publikom koja je bila izuzetna napadna, do glasovnih eksplozija kojima nije bilo kraja.
“Divno nam je što smo u vašem gradu koji je za nas ipak nepoznanica, još uvek ga istražujemo. Bili smo u vašoj zemlji, ali ne i u Beogradu. I sećam se tada kada smo bili na koncertu kod vas, mislim da se dobro sećam, beše 2005. godina, zar ne? Nastupali smo napolju, kod nekog dvorca (EXIT 2005, Petrovaradinska tvrđava, prim. aut.), i pričali su nam tada o vašoj istoriji, kulturi, narodu, sve. Zaista toliko toga lepog i sjajnog sam čula o vašoj zemlji. Dosta ste vi prošli i propatili, sve te ratove, i to razumem, tako je svuda u svetu. A opet ste i sada ovde, sa nama, da svi delimo muziku koju volimo zajedno. Ovde u Beogradu oseća se neka posebna energija, neobičan vajb, jako mi se sviđa”.
Uz pesme sa poslednjeg CD-a, kao “No Horses” ili “Empty”, nije bend forsirao taj album, em što on nije tako najsvežiji, ipak se pojavio pre više od dve godine, a drugo – znaju muzičari da publika želi najviše The Best of hitove, ultimativnu kolekciju bisera. Dakle, što je publika željno čekal, to joj je i isporučeno: glasovno vrhunski, gitarski i bubnjarski bučno i brzo – “Special” i “I Think I’m Paranoid” ponovo su razbudili gledalište.
“Jako mi je žao što zaista ne znam vaš maternji jezik. Samo znam to “hvala” i ništa više. Znam da to možda zvuči malo arogantno kad kažem, ipak vi znate naš jezik. Englezi umeju biti arogantni, jer kao ne moraju oni da uče neki drugi jezik. Samo što, eto, ja sam iz Škotske, pa može malo da mi se progleda kroz prste’’, šarmira Shirley Manson publiku.
U prvi plan bend stavlja i odličan album “Bleed Like Me” (2005.) s kojeg izvodi istoimenu hit pesmu, ali neverovatno je da ipak preskaču ostale uspehe sa tog diska – “Sex is Not The Enemy”, “Run, Baby, Run”, “Why Do You Love Me” ili “Bad Boyfriend”, što je mnogima sigurno nedostajalo.
Onda opet priča: “Kada smo bili od vas u poseti, sećam se da je nailazila neka strašna oluja, baš pred naš nastup. Onda se sručila kiša, sve je opustošila, i mi smo bili sigurno da nećemo svirati. Plan je bio da sviramo recimo oko pola jedan iza ponoći, a na kraju smo izašli na binu u tri ujutru! I ono, pred sobom vidim gomilu ljudi kako čeka naš koncert! To je bilo neverovatno! Zato ćemo vam večeras svirati i pesme sa te večeri pod kišom!”.
Za presek karijere od uspešnih četvrt veka, Garbage svira “Dumb” i “Vow”, šarmantno i krajnje simpatično, a posebno fascinira kako pevačici ne pukne glas od toliko visokih tonova koji seku vazduh.
“Želim večeras da vam ukažem i na jedan problem, a to je slaba tolerancija prema ljudima LGBT opredeljenja. Treba da se borimo koliko možemo za slobodu, prava i protiv ljudi sa tako jakim predrasudama protiv ovih. Imamo pesme koje posvećujemo baš njima” – politička korektnost nije nikada suvišna danas, mudro to zna i Shirley.
Zapažen album “Beautiful Garbage” (2001) prisutan je ove noći samo sa “Cherry Lips (Go Baby Go!)”, što baca fanove u delirijum, a sa ovog albuma ogromna je šteta ne čuti i druga savršenstva kao – “Androgyny”, “Shot Your Mouth”. Zato uspevaju taj nedostatak da nadoknade triptihom udarnih numera koje bez daha podižu ljude na noge i potpuno ih ošamute – “Push it”, “Only Happy When it Rains” i za sam kraj “When I Grow Up” (muzika iz hit filma, komedije “Mali diktator”).
“I dalje mi je sve ovo neverovatno, koliko vas je ovde! Mislim, ipak, danas je era interneta, društvenih mreža, sve se pretvorilo u Instagram, svi su na njemu. Ok, ne mogu ni ja da sudim previše, i ja sam tamo, zato i ne upirem prstom ni u koga. Samo, od tolike konkurencije danas u svetu, gde bendovi niču bukvalno svaki dan, preko interneta mogu i da snime i izdaju album, sjajno je što mi uopšte postojimo i što smo opstali. Istina, nije nas bilo neko vreme, pa smo se vratili! A onda sada, ovde večeras, gledam sve vas kao obožavaoce nas – Garbage! Ko bi rekao, vi ste fucking ludaci, da od toliko drugih grupa na ovom svetu, želite uživo da dođete i gledate nas! Da li je ovo realno?”.
Pred kraj koncerta se provukla i veoma zrela kompozicija sa poslednjeg albuma – “Even Though Our Love Is Doomed”, a neumorna Shirley je samo poručila na odlasku: “Do sledećeg viđenja poželela bih vam da budete radoznali, avanturisti, srećni i dobri jedni prema drugima. Hvala vam puno svima, vidimo se!”.
Ostali su nam možda dužni za još neke pesme, ali 100 minuta perfektnog uživanja može biti dovoljno, jer nikada nijedan bend u suštini ne može da peva sve hitove na jednom nastupu.
Juni je, uglavnom, za beogradsku publiku bio sjajan, tokom tri noći zaredom imala je priliku da uživa u vrhunskim muzičkim spektaklima kakve su priredili Thievery Corporation, Whitesnake i Garbage. Zato pohvale idu i na račun koncertne agencije Charm Music, u čijoj organizacije je, prije Garbage, bila i atrakcija Dead Can Dance u Sava centru.
Tekst: Ivan Makragić; Foto: Nemanja Đorđević
