4 – VLADA I BAJKA – “PESMA SA REČIMA ZA PESMU BEZ REČI” (V. Marković, D. Kovačević, V. Marković) MANIFEST IZGUBLJENE GENERACIJE
Vlada i Bajka su čarobni, nonšalantni, mangupi beogradske akustičarske scene. Potpuno opušteni, neopterećeni bilo kakvim premisama šou biznisa, a u isto vreme duboko osećajni i izuzetno talentovani izvođači i autori, koji su među prvima u Beograd doneli dah akustike kakvu danas poznajemo i kakve se sećamo.
Kada se ovakvi sastojci nađu na jednom mestu, iz toga obično proistekne sledeće: nevelika diskografija, izuzetno lepe kompozicije prepune emocija koje je najbolje slušati zatvorenih očiju, kao i svojevrsna skrajnutost od strane onih koji su se večito gurali u prve redove. Bilo da su publika, kritičari ili njihove kolege. No njima to, na kraju krajeva, uopšte i nije bilo važno. Napisao sam gore da ova kompozicija može biti svojevrsni manifest jedne izgubljene generacije i iskreno tako mislim. One generacije, koja je verovala da se muzikom može promeniti svet. A toliko istine u tako malo reči može izreći samo on – autor ovog teksta – veliki Dušan Kovačević.
“Priče smo davno ispričali
Pesme smo davno spevali
I sad, šta još reći
Zna li ko?
…
Prođoše naša leta i zime
Ko jedan san
Pamti li neko još naše ime
Il beše san?”
Ovakvo nešto – može se samo beskrajno voleti.
5 – JADRANKA STOJAKOVIĆ “SVE SMO MOGLI MI” (Ž Šipka, S. Kovačević, V. Žujo) VELIČANSTVENI MINIMALIZAM
Ova kompozicija po mnogo čemu predstavlja samu suštinu akustičarske muzike. Gitara i glas. Izgleda jednostavno, zar ne?
No tako je samo naizgled, istina je potpuno drugačija, a ona se ogleda u činjenici da u tom slučaju nemate previše aduta na raspolaganju. Nema veličanstvenih aranžmana, nema bravuroznih sola, nema međuigre više instrumenata…
Pa šta je preostalo? Preostala je fino osmišljena melodija, zatim tekst koji će na prvu loptu skrenuti pažnju slušaoca i ono najvažnije: emocije moraju prštati na sve strane. Bez toga – ništa. “Sve smo mogli mi” ogledni je primer za tako nešto i ubeđen sam da je samo Jadranka ovu kompoziciju mogla doneti na takav način. Jer njena čulnost kao da i nije sa ovog sveta. Onima koji to znaju, sasvim je jasno zašto su Japanci plakali, slušajući je. Sve sreće i nesreće jedne Bosne počivale su u njenoj duši.
A to je dovoljno ne za samo za pesmu i jedan život, već je i za sam svemir previše.
6 – IBRICA JUSIĆ “MAČKA” (Z. Golob, P.Gotovac, Z. Golob) DRAMATURGIJA GLASA I AKUSTIČNE GITARE
Možete ga smatrati šansonjerom, trubadurom, akustičarom. Kako god. On i jeste po malo od svega toga. No Jusićev kvalitet ogleda se izvesno, u nekoliko stvari. Prva je, da stihovi manje ili više poznatih pesnika, koji su na na njegovim albumima pretočeni u kompozicije, zvuče potpuno uverljivo. To je i inače bio svojevrsni gušt mnogih akustičara – koristiti u svojim kompozicijama rime stihotvoraca od pera i ugleda. E sad, bilo je tu i promašaja, ali i potpunih pogodaka, neosporno. Ibrica je, suma sumarum, na neki način to doveo do savršenstva. Tačnije, to je postigao jednom svojevrsnom dramaturgijom, koja je evidentna prvenstveno u njegovom glasu, ali i načinu korišćenja akustične gitare. Kada čujete neku od Jusićevih kompozicija na sihove poznatih pesnika, vi u isto vreme slušate muziku, ali i recitaciju dostojnu nekog vrlo poštovanog imena iz sveta glume. On bez ikakve zadrške, zahteva kao što to i glumci čine, da priču koju nudi u potpunosti preživljavate sa njim. Problem nastaje samo onda kada se sa tom dramaturgijom pretera, odnosno, ako ona nema adekvatnu tekstualnu i muzičku podlogu. Pesmu “Mačka” neko može voleti ili ne, ali ona na najbolji način oslikava čitav jedan pristup, danas možda već zaboravljen, ali nekada i te kako važan. A to je sasvim dovoljan razlog da se nađe u jednom ovakvom izboru.
