Malo ko je te 1976. godine van Makedonije, uopšte i čuo za Mikija Petkovskog.
Slučajnost ili nešto sasvim drugo, navešće R. M. Točka da pogleda neku muzičku TV emisiju. A tu je upravo muzicirala grupa Breg iz Skopja, koju je predvodio baš on – Petkovski. Ako u obzir uzmemo činjenicu da je dotadašnji klavijaturista grupe Smak, Lazar Ristovski, već spakovao kofere i otputovao u Sarajevo, kako bi upotpunio Bregine redove, Točku i ekipi bilo je sasvim jasno da moraju veoma brzo delati. I tako se Miki obreo u Kragujevcu.
Imao je samo jedan uslov – da u grupi participira kao ravnopravni autor. Ništa preterano, pomisliće neko. Ali avaj! Oni koji malo bolje poznaju Točka, znajte, ne misle tako. Za njega je to bio uslov svih uslova.
Ipak, pristao je.
Miki je sa sobom doneo pregršt kompozicija koje je izvodila grupa Breg, a u kojoj je za one manje upućene, gitaru svirao mlađani Vlatko Stefanovski, a bubnjeve Garabet Garo Tavitijan. Leb i sol, pre Leb i sola!
Elem, izmedju ostalih kompozicija koje je Miki ponudio Točku i ekipi, našla se i “Tegoba”. Tegoba! To je Betovenova Deveta simfonija domaćeg R’n’R. Nenadjebljivo komponovano i odsvirano delo.
Još nešto nikako ne smemo zanemariti: PGP RTB ih šalje da sve to snime u legendarnom londonskom “Morgan” studiju uz nadzor maestra Martina Levana. A taj je neosporno znao, kako da posloži svaku kockicu i notu na svoje mesto. I kod “Tegobe, i kod “Domaćeg zadatka”… Kasnije je dobio i Grammy. No to je priča za neki drugi put.
I tako je stigla “Crna dama”. I tako se Smak vinuo u nebesa.
Posle je Miki shvatio kako bi bila prava šteta ako se još koja kompozicija iz reperoara grupe Breg ne nađe utisnuta u brazdama crne plastike koju nazivamo vinyl. Okupio je za tu priliku možda najbolje, što se u tadašnjoj Jugoslaviji moglo okupiti. Kompletnu postavu grupa Smak i Leb i sol. Plus, David Moss udaraljke i Gordana Ivandić vokali.
I tako je rodjen album “Ko zna”.
A oni su očigledno znali. I to mnogo.
Četrdeset godina kasnije, i dalje slušam favorite sa tog albuma, kompozicije – “Budjenje”,”Katarza”, “Sinteza”, “Iluminacija”… Ma jednostavno – slušam celi album!
Jeste li možda nekada razmišljali kako smo i mi nekada imali svoje majstore, magove instrumenata sa klavijaturama, kao što su to Joe Zawinul, Chick Corea ili Herbie Hancock?
Pa eto slučajnost ili nešto drugo, učiniće da neki od najvažnijih domaćih magova tog instrumenta potiču upravo iz naše nekadašnje najjužnije republike. Slučajnost? Hm… Zar opet?
Odavno sam prestao da verujem u slučajnosti. Više sam sklon da poverujem u sudbinsko ukrštanje puteva. Ali i to je priča za neki drugi put.
A Miki? U najvećem usponu svoje karijere donosi neopozivu odluku i odlazi u SAD, a potom u Kanadu.
A četiri decenije kasnije albumi “Crna dama” i “Ko zna” još uvek mirišu na čarobne puteve kojima zemlja u kojoj su rodjeni, nije umela ili nije htela, da pođe.
Šteta. Stvarno šteta.
Goran Živanović
