Nikada nisam voleo podele u muzici, a danas ih je više nego ikada. Kad kažem podele – mislim na raznorazna etiketiranja i žanrovska svrstavanja, zatim podžanrove, pravce i sve ono moguće i nemoguće što je danas smišljeno i patentirano, kako bi sama muzika, njeni izvođači, ali i fanovi bili okarakterisani i ugurani u svojevrsne “torove”. Kao da je neko sve to namerno radio da što vise zbuni slušaoce.
Ipak, čak i prostim “grebanjem” po površini da se odmah primetiti kako je sve to samo posledica savremenih socijalnih fluktuacija, jer – danas kada su usta mnogima puna zajedništva, podele su nikad veće. Naravno, neka osnovna svrstavanja su neophodna. Kada je popularna muzika u pitanju, jasno je da je takva podela krenula još ranije, odnosno već u drugoj polovini dvadesetog veka, znači u vreme njenog najvećeg procvata. Ipak, tada još uvek sve to ni približno nije dovedeno do apsurda kakav je danas na sceni, hoću reći, ta podela je bila znatno svrsishodnija.
Jedan od izdanaka rock kulture, koji se pojavio na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine prošlog veka, a koji sam dugi niz godina pomno pratio, jesu akustičari. Interesantno je da je u ondašnjoj Jugoslaviji, kada je rock muzika u pitanju, apsolutno vladala osovina Beograd – Sarajevo – Zagreb, uz manje više, tek poneki bljesak ostalih republičkih centara ili drugih gradova. Međutim, kada je akustičarska scena u pitanju, Beograd je imao izvesnu dominaciju, još od prvih ozbiljnijih izdanaka žanra, kao što su to recimo Porodična manufaktura crnog hleba ili dueta Vlada i Bajka.
Ovo je moj lični izbor od nekoliko bisera akustičarske scene. Takođe, napominjem da redosled kompozicija nije posebno bitan.
1 – S VREMENA NA VREME – “TEMA CLASSICA” (Ljuba Ninković) PUTOVANJE KROZ VEKOVE
Apsolutni biser žanra, koji je Ninković stvorio kada je imao tek šesnaest leta. Sa ovim ostvarenjem, Ljuba je sebe svrstao u red besmrtnih autora domaće scene. Naravno, lepeza njegovog stvaralaštva je znatno šira, pa samim tim po mnogo čemu drugom i te kako vredna pažnje koju svakako zaslužuju i ostalih članovi grupe S vremena na vreme. Ipak, ova kompozicija je mnogo više i od same muzike i u tome leži sva njena bitnost i veličina. Ona pokazuje kako neko ko je došao u glavni grad, tom istom gradu može podariti ono najlepše sto je doneo zapakovano u svom nevelikom koferu. A Ninković je ovu pesmu doneo iz svog rodnog Smedereva, no sa njom i još nesto: auru lepo vaspitanaog i iznad svega talentovanog gospodina, koji je odmah razumeo kako diše jedna tadašnja evropska metropola. Ta ista metropola ga je zauzvrat, promovisala u heroja jedne generacije, a jedino je takav spoj apsolutno prirodan, pa shodno tome i upamćen po onom najlepšem, pa čak i od onih koji nisu bili savremenici tih dešavanja.
2 – MILADIN ŠOBIĆ “ĐON” (Miladin Šobić) KULT KOJI HODA
Autor ovog teksta je davno “izlizao” tih par Šobićevih albuma, slušajući ih bez prestanka. Ništa zato. Novi, neotpakovani bili su u rezervi. Mislim da u akustici, ali ne samo u njoj, već i znatno šire, ne postoji neko ko je sa tako nevelikom diskografijom ostavio tako dubok trag. Samozatajni Šobic! Autor, sanjar, muzičar, boem i ko zna šta sve još. Valjda to jedino on i zna. Ako mi je za ikoga sa ovog popisa bilo teško odlučiti kojom pesmom ću ga nasloviti, onda je to on. Ali takav je Šobic. Pesnik uz čiju bi se muziku valjalo napiti dok psujete život i sve ono što vas je snašlo, ali i neko čiji bi stihovi sasvim mirne duše mogli ući u čitanke, jer iz njih bi se više moglo naučiti o ovome svetu, nego iz mnogih drugih udžbenika preopterećenih bespotrebnim rečenicama i stranicama. Tako nešto može doneti isključivo i jedino, najveća moguća iskrenost i apsolutna ljubav. I ma koliko to paradoksalno zvučalo – čini se da je Šobić svu tu bezgraničnu posvećenost upravo potvdio nečim potpuno nesvakidašnjim – svojim odustajanjem! Mi samo možemo žaliti što je tako, ali koliko to njega dotiče? – pitanje je zaista. Uostalom, on bar u pogledu muzike, nema za čim previše ni da žali. Rasprostro je svoje srce i dušu, kao retko ko sa ovih prostora, ogolio sebe, a time i naše navike, nade, snove i strahove. A to nije dovoljno tek za jednu karijeru, već i za nešto puno, puno više. Dovoljno je za jedan život. Život, kakav se na ovom prostorima retko rađa.
3 – SUNCOKRET – “PRVI SNEG” (D. Mihajlović Spira, D. Mihajlović Spira, M. Sokić) NADAHNUĆE KOJE ĆE OSTATI UPAMĆENO
Dušan Mihajlović Spira je još jedan izdanak beogradske akustičarske scene, čiji je rad oličen kroz duet Mira i Spira.
S obzirom da duo nije imao prevelikog uspeha,on će početkom osamdesetih promeniti žanr i osnovati alternativnu grupu Dr. Spira i ljudska bića. Ipak, Mihajlović će ostati upamćen kao autor kompozicije “Prvi sneg”, koja je tek u izvođenju grupe Suncokret postala dostupna široj javnosti, ali i mnogo više od toga – apsolutni biser žanra. U čemu je bila tajna kojom su oni ovu pesmu vinuli u nezaborav? Prvo, momci iz Suncokreta (tačnije Miodrag Bata Sokić), su uradili prijemčiv, pojednostavljen aranžman, za razliku od Spirinog isuviše zakomplikovanog. No, glavni adut grupe Suncokret i inače, bio je u vokalima, i to na prvom mestu – uz dužno poštovanje ostalih – ženskog dela ekipe. Snežana Jandrlić, Biljana Krstić i Gorica Popović su svakako sam vokalni vrh koji je iznedrio Beograd tog vremena. Uz još nešto, ništa manje važno: njihov stav, koji je tadašnja publika i te kako prepoznala, višestruko je potvrđen u ovoj našoj, pomalo sumornoj svakodnevnici. Sve tri su, mada se danas bave različitim poslovima, bile i ostale prvorazredne dame, čime su zauvek zaslužile jedno iskreno i duboko poštovanje onih koji to razumeju i prepoznaju.
