7 – KAMENI CVET – “NAJLEPŠI MIRIS” (Milan Ignjatović, Miloš Nikolić) ZABORAVLJENI BISER
Ko zna koliko je akustičarskih grupa osnovano diljem nam bivše zemlje Jugoslavije. Apsolutna prednost za tako nešto, bili su instrumenti. Dovoljno je bilo da se susretne dva ili nekoliko istomišljenika sa akustičnim gitarama, eventualno sa još nekom flautom ili mandolinom i eto grupe. Nije bila potrebna skupa oprema, električne gitare, pojačala, razglasi. Neke od tih grupa su, zasluženo ili nezasluženo, uspele da dobace do ploče, obično jednog ili par singlova, a potom nestajale bez traga. No bilo je i onih kojima se nije baš posrećilo, iako su to apsolutno zaslužili. Takav usud zadesio je grupu Kameni cvet iz Smedereva. Njihovu kompoziciju “Najlepši miris” (“Oj devojko dušo moja”), smatram za zaboravljni biser ovog muzičkog idioma. I što je još gore – pesma se nikada nije pojavila na ploči. No ostao je snimak u arhivama Radio Beograda, što najverovatnije možemo zahvaliti samo pukoj sreći, ako uzmemo u obzir šta je sve sa traka obrisano i samim tim zauvek izgubljeno. Sa pojavom interneta kompozicija “Najlepši miris” je na svu sreću, iskopana iz zaborava i tako otpočela svoj novi život.
8 – GORDAN BALABANIĆ – “JESEN JE… ŠTA DA TI KAŽEM ANA” (Gordan Balabanić, Petar Jevtović) O LJUBAVI KOJIH VIŠE NEMA
U ovoj kompoziciji je sublimirano dosta toga vezanog za akustičarsku muziku. Prelepi stihovi čudesnog pesnika Petra Jevtovića, apsolutni aranžerski minimalizam, ali i nešto potpuno neoubičajeno – jedna sasvim turobna atmosfera koja odiše na sve strane. Pa iako se ove kompozicije u ovom vremenu malo ko uopšte i seća, nisam je nikako mogao zaobići, jer i danas dok je slušate deluje nekako sasvim nestvarno. Mogu zamisliti kako je izgledao Balabanićev i Petrov susret u nekoj zadimljenoj beogradskoj krčmi, u cik zore, u trenutku u kojem obojica, a Petar posebno, nisu znali gde bi i kuda bi sa sobom. Iz takvih susreta jedino mogu i nastati ovakve kompozicije. No na sve to, ovaj biser pokazuje još nešto, a to je da ispolirana produkcija gotovo uvek ide na uštrb duše. Iako je očigledno da je ova pesma snimana “štapom i kanapom” (neki koji su upućeni, kažu da je ona kiša na početku pesme, ustvari zvuk vode iz vodokotlića), to joj ni najmanje nije smetalo. Naprotiv. Ja još uvek smatram ove Jevtovićeve stihove jednom od najlepših ljubavnih posveta ikada, a kažu da su upućeni njegovoj profesorici Francuskog jezika u koju je bio bespovratno zaljubljen i zbog koje je po kiši noću lutao beogradskim ulicama, promrzao i mokar do gole kože. Na kraju je, gonjen svim svojim nemirima, završio u ludnici. Ali sve je manje onih kojima su stihovi i ovakve kompozicije važni. Ništa više nije isto. Ljubav pogotovo.
9 – BUCO I SRĐAN – “AKO OVE NOĆI ODEM JA” (J. Sliško, J. Sliško, Đ. Jusić) GOSPARI DUBROVAČKIH SKALINA
Evo jedne iz onih vremena u kojima su letovanja, ekskurzije, kampovanja i sva druženja pokraj logorskih vatri, bili nezamislivi bez gitare. Iz vremena u kojima je ljubav često bila predočena pesmom. Behu to vremena u kojima osećanja ponajčešće nisu bila na prodaju. Ničim ih niste mogli kupiti. Mogli ste ih jedino zaslužiti. Dobrim delom, stihom, pesmom, gitarom, iskrenošću, nesebičnošću… Ja tako doživljavam ovu pesmu, a i sve ove do sada navedene. I…
“da l’ će reči pesme ove,
moći vratit stare snove”?
Kako gde i kako kome.
Ako ne umete sanjati, ni snova neće biti.
10 – SVE OSTALE KOJE SU SE MOGLE NAĆI NA OVOM SPISKU
(U počast svim znanim i neznanim autorima, njihovim željama i nadanjima.)
Naravno da sam mogao odabrati i desetu kompoziciju, ali ipak je bolje ovako. Neka to mesto ostane rezervisano za one ostale, bilo da su od izvođača sa ovog spiska ili nekih drugih, svejedno. Zasluženo je to. I te kako.
Goran Živanović
