Oduvek sam voleo da na neki način analiziram pojedine muzičare, njihovo umeće i sposobnosti. U tim razmišljanjima stvarao sam odredjene grupacije, u koje bih svrstavao takve pojedince. Naravno, nije to uvek bilo tako jednostavno i lako, ali meni je pomagalo da još bolje razumem i dokučim njihovo stvaralaštvo.
Ne mogu ovde iznositi u potpunosti sve te “finese”, ali ugrubo, to bi otprilike izgledalo ovako…
Postoje muzičari koji su vrhunski instrumentalisti, ali njihovo kompozitorsko umeće je daleko ispod one lakoće kojom vladaju svojim instrumentom.
Jednom prilikom Jeff Beck je prokomentarisao, kako njemu nije pošlo za rukom ono što Ericu Claptonu jeste, a to je – da se izgovaranje njegovog imena automatski poistoveti sa sviranjem gitare. Na pitanje novinara, zašto misli da je tako, odnosno da nije baš uveren u istinitost takve tvrdnje, Beck je bio još izričitiji – Clapton je u globalnom smislu mnogo poznatiji (čitaj: priznatiji) gitarista od njega.
I sam sviram gitaru, pa makar taman toliko da bar donekle dokučim umeće Jeffa Becka, a prisustvo njegovom koncertu u Sava centru bilo je ispunjenje mog davnašnjeg sna. I ruku na srce, iako Jeffa smatram trenutno najvećim gitaristom koji hoda zemaljskom kuglom, moram priznati, iako nerado – u pravu je!
Zašto? Kada bi njegovo kompozitrosko umeće bilo bar unekoliko približno onoj lakoći kojom vlada svojim instrumentom, bio bi vladar svih bogova. Zevs gitare. Ovako, ostao je “samo” jedan od “nižih” bogova, no ipak – Bog! Lično mislim, da njegovo instrumentalno umeće daleko nadmašuje Claptonovo, ali zato Ericovo kompozitorsko umeće nadmašuje bar isto toliko, pa i znatno više, ono Jeffovo.
Pretostavljam, sada će prvi komentari biti – nisu oni za upoređivanje i slično, ali, gospodo draga, evo sam Jeff Beck se uporedio sa onim za koga su govorili da je “Bog”.
Naravno, postoje i muzičari čije kompozitorski dar umnogome nadilazi onaj svirački.
Ako bi recimo, na jedan tas stavili Pageovo vladanje istrumentom, a na drugi njegovu sposobnost stvaranja i aranžiranja kompozicija, šta mislite koji bi tas pretegao? Da, recimo Jimmy Page nije stvorio to što je stvorio, da li bi Led Zeppelin bili to što jesu, zahvaljujući njegovim gitarističkim sposobnostima? Čisto sumnjam.
Dobar primer za to na ex YU prostorima je Goran Bregović.
Mislim da su i jedan i drugi, Page i Bregović, vrlo domišljato i kreativno koristili svoje sviračko umeće, mudro ga postavivši u svrhu stvaranja i komponovanja, tj. podredivši ga grupi. A takođe i svoju sposobnost vrhunskog aranžiranja, što je takođe jako važno.
Dalje, u toj mojoj sasvim ličnoj podeli, postoje i oni treći, koji su podjednako dobri instrumentalisti i kompozitori. I produktivni, što je takođe činjenica koju ne smemo zanemariti.
Kornelije Kovač je izuzetan primer za takvu tvrdnju. A sećam se i jednog Točkovog intervjua, iz zlatnog perioda grupe Smak, u kome je govorio kako mu je žao što mnogi misle da je on bolji gitarista nego što je kompozitor. Njegovo mišljenje povodom toga je bilo suprotno. I stvarno, da li bi Smak bio ono što jeste, da je Točak bio samo vrhunski gitarista, a ne i vrlo produktivan i kvalitetan autor? Nema sumnje, teško da bi u tom slučaju ta priča bila makar i približno ista. Jer, ostali iz grupe Smak, iako odlični instrumentalisti, jasno je, nisu imali tu “žicu”.
Pogledajte Bijelo dugme, recimo. Tu je priča još izraženija. Bebek je izuzetan pevač, to svakako stoji, ali od kada je napustio Bregu i društvo, nije pevao ni približno tako kvalitetne kompozicije. Ruku na srce, danas, pri pominjanju njegovog imena, mnogo pre se setimo pesama kao što su “Šta bi dao da si na mom mjestu”, “Ruzmarin i šaš”, “Ako možeš, zaboravi” i sličnih, nego “Sinoć sam pola kafane popio”. O drugim pesmama iz njegovog perioda nakon dugmića, da i ne govorim.
I na kraju, u toj mojoj, ponavljam – ličnoj podeli, ima i onih koji nisu ni veliki instrumentalisti, ni veliki kompozitori. Ali neki usud, sreća, trenutak inspiracije, sami Bog zna šta već, su učinili da naprave neki planetarni hit i da to više nikada ne ponove. Pa, kada malo bolje razmislim, možda je to i pre nesreća nego sreća.
Dobar primer za to je švedski kompozitor i pevač grupe Europe, Joey Tempest, koji je napisao njihov najveći hit “The Final Countdown”. Tempest je ostao aktivan do današnjih dana, napisao je mnoge kompozicije, ali one ni približno nisu dobacile tom “konačnom odbrojavanju”.
Ovakva tvrdnja važi i za mnoge druge izvođače i bendove. Setimo se recimo grupe 4 Non Blondes i njihovog velikog uspeha “What’s Up?”. I jedinog, pogađate.
Opet, potpuno je posebna priča, kada se u bendu nađe više dobrih autora. I ma koliko to na prvi pogled izgledalo dobro, s druge strane umelo je donositi i prave nevolje. Neretko je nastajao i pravi “mali rat” oko toga čija će kompozicija naći mesto na njihovim novim albumima, a nije bila retkost da mnogi članovi, nezadovoljni i uvređeni takvom situacijom, napuste grupu.
Oni koji su već utvrdili svoje pozicije nerado su davali neke značajnije šanse drugima. Dovoljno je u tom smislu pomenuti tandem Jagger – Richards i sve je jasno. Ni dvojac Lennon – McCartney nije bio previše daleko od toga.
Naravno, u igri je bio ogroman novac (a ni sujeta se ne može zaobići), koji je najvećim delom pripadao autorima, dok su ostali, ma koliko dobri instrumentalisti bili, pa samim tim i doprinosili donošenju kompozicija na pravi način, uzimali tek mrvice u odnosu na kompozitore.
Dalje, autorima se nije baš previše žurilo da krenu na naporne svetske turneje, jer su savim udobno živeli od tantijema, dok su ostali, koji nisu imali tako nešto, od nastupa na belosvetskim pozornicama imali faktički jedine opipljive prihode. I to je takođe, bio jedan od čestih razloga za nesuglasice. Grupa Steely Dan je dobar primer za to.
Biti autor, donosilo je ogromne privilegije u rock svetu. Daleko, daleko, veće od onih koje je imao ma koji instrumentalista. Jer on je, hteo – ne hteo, uvek bio primoran da izvodi kompozicije koje je neko drugi napisao, pa samim tim bio i njihov vlasnik, a to mu je dopuštalo udobnost da može sa njima raditi šta mu se prohte.
Ostali su bili tek “uposlenici” u toj čitavoj priči. Manje ili više važni.
Goran Živanović
Gde je slika RM Tocka?! Za sve ostale ste stavili slike.
Clapton se nasao u na pravom mestu u opasno pravo vreme. Blues je bio, ne u zacetku, ali u momentu velikog zamaha, i Clapton je to, ili prepoznao, ili pukom srecom zakoracio u taj svet i neosporno je proslavio tu muziku. O njegovom umecu na gitari je nezahvalno pricati, jer on ne svira, vec razgovara sa instrumentom, kao i vecina Velikih muzicara. Tako da, nije najbitnije biti najbolji tehnicar, ili gotovo perfektan autor, vrlo je vazno odabrati pravi trenutak za to sto radis, zato je Clapton veliki i sto se mene tice, jedan od najvecih.