Legendarni Jethro Tull opet pohodi ove krajeve, na oduševljenje fanova ovog jedinstvenog benda, i tim povodom na zanimljive detalje s početka njihove karijere podsjeća Goran Živanović.
Prva grupa koju je Ian Anderson osnovao još kao šesnaestogodišnjak u rodnom Blackpoolu, nosila je naziv Blades. Bio je to trio koji je svirao blues, ali će ubrzo prerasti u sedmočlani sastav pod nazivom John Evan Blues Band.
Grupa je nastupala u rodnom gradu i okolini i tada susreću Chrisa Wrighta, koji im predlaže da pređu u London ako misle da urade nešto više (Chris će kasnije osnovati izdavačku kucu Chrysalis, za koju će snimati budući Jethro Tull).
Dani u Londonu su bili izuzetno teški za momke, pa se ekipa ubrzo razilazi. Njihovi demo snimci nisu nikoga zanimali, dok ih menadžer napušta, razočaran takvom situacijom. Svi se vraćaju kući, izuzev Andersona i basiste Glena Cornicka, koji su odlučili da odustajanja nema.
Ian je morao prihvatati svakakve poslove da bi preživeo. Radio je kao čistač u bioskopu, nosač instrumenata u Marquee Clubu… Ipak, posao u Marqueeu je doneo i nešto dobro. Tu je igrom slučaja upoznao gitaristu Micka Abrahamsa i bubnjara Clivea Bunkera. Ubrzo je pao dogovor o osnivanju grupe. Počeli su da vežbaju, ne brinući previše oko imena. Međutim, kada im je jedan njihov prijatelj, u to vreme još uvek student, ugovorio prvi nastup, shvatili su da moraju pronaći naziv za svoj bend. Na predlog pomenutog studenta, prihvataju ime Jethro Tull (reformator britanske poljoprivrede iz XVIII veka), ali samo kao privremeno rešenje. Tako su bar na početku mislili.
Interesantno je da je Anderson gotovo sasvim slučajno počeo da svira flautu. Shvativši da nikada neće napraviti karijeru kao gitarista, a i da nije neki pevač (ovo su njegove reči), razmišljao je šta bi mogao da preduzme kako bi se na neki način razlikovao od ostalih. Šetajuci, jednog je dana u izlogu video flautu. Nije bila skupa, naprotiv. Shvatio je u tom trenutku da sa takvim instrumentom neće imati nikakvih problema prilikom putovanja i da će moći da je nosi bilo kuda sa sobom.
Slučajno ili ne, Anderson će svojom flautom očarati ogroman broj poklonika rock muzike ali i “proizvesti” brojne sledbenike koji taj instrument listom počinju uvoditi u svoj “muzički meni”, prilikom studijskih i koncertnih izvođenja.
Nakon objavljivanja njihovog prvog albuma (”This Was”, 1968.), i žučnih rasprava o budućem muzičkom usmerenju grupe, dotadašnji gitarista i lider benda Mick Abrahams, odlazi nezadovoljan daljim planovima.
U grupu potom na kratko dolazi Tommy Iommy (kasnije osniva Black Sabbath), ali ostali će (čitaj: Anderson, koji odlaskom Abrahamsa postaje apsolutni vođa grupe) ubrzo uvideti da on ne može dalje ostati na tom mestu. Razlog za to je njegova povreda prstiju, što mu je uprkos činjenici da je odlično svirao improvizacije, dosta otežavalo sviranje akorda, a to je bio vrlo važan segment u njihovom muzičkom izrazu. Trebao im je, po njihovim rečima, ipak neko korisniji.
Danas malo ljudi zna da je u to vreme Ian svim silama pokušavao u grupu dovesti jednog gitaristu koji je u to vreme svirao u Mayallovim Bluesbreakersima. Njegovo ime je Mick Taylor. Taylor je čak i dao pristanak, ali se u poslednjem trenutku ipak predomislio, da bi se godinu dana kasnije pridružio Rolling Stonesima. Po Andersonovim rečima, ni on nije bio savršen gitarista, jer je isuviše bio okrenut bluesu, ali takođe smatra da bi se kao član Jethro Tulla savim drugačije razvijao, a samim tim i odlično uklopio u rad grupe.
Ubrzo pronalaze Martina Barrea i ona prava priča sa imenom Jethro Tull, konačno je mogla da otpočne.
Jethro Tull su prvi put nastupali u bivšoj Jugoslaviji 1975. godine, u zagrebačkom Domu sportova i u beogradskoj hali Pionir, kada su bili na vrhuncu svoje karijere.
Za njihov ponovni dolazak bilo je potrebno punih 29 godina. Naime, 25. maja 2004. nastupili su u maloj dvorani Doma sportova, a dan poslije, 26. maja, i u prepunom Sava centru. Tom koncertu prisustvovao je i autor ovog teksta i bio apsolutno oduševljen.
Što se tiče koncerata najvljenih za 13. oktobar ove godine u zagrebačkom Domu sportova, 14. oktobra opet u beogradskom Sava centru te 16. oktobra u Skoplju, neki su skeptični, jer u grupi nije više čak ni Martin Barre, a s obzirom da i Anderson ima ozbiljnih problema s glasom, tvrde da je grupa spala na niske grane i da su poput nekog tribute benda. Drugi opet misle da je Ian Anderson sasvim dovoljan i da je on u mnogo čemu Jethro Tull.
Kako će biti, ostaje da se vidi.
Naslovni photo by Palis Michalis / Shutterstock
