Sećam se dobro napada na Gorana Bregovića od strane više ili manje stručnih muzičkih znalaca, povodom nekih pesama koje je potpisao svojim imenom, a koje su previše podsećale na neke druge.
I njegovih lakonskih odgovora na te napade: “Jebeš pjesmu koja ni na šta ne liči“.
Ili malo precizijeg, parafraziram – Mi živimo u zemlji u kojoj je biti lopov koga nisu uhvatili, jako simpatično većini populacije. Tako da kontam, mnogo je bolje da se poistovjetim sa takvim stavom u većini raje, nego da se uzdignem iznad njih i solim im pamet sa visine. To nikako ne vole.
Kakav precizan ugao sagledavanja balkanskog mentaliteta. I to kada! U vreme kada je većina nas zamišljala ko zna šta. U vreme, kada smo bili puni nade.
Priznajem, i ja sam u početku bio gadljiv na ove Bregine odgovore. A kako i ne bih. Bio sam mlad, kosmopolita po ubeđenju, a naivan u stavu i ophođenju. Odnosno, isuviše sam verovao ljudima.
Ipak, crv sumnje se pojavio dosta rano. Dobijao sam neke ploče koje većina nije, pa sam tako čuo i neke pesme koje su opasno podsećale na neke himne moje mladosti. Da ih sada ne nabrajam. Postoji internet, pa bi takvo nabrajanje danas bilo sasvim bespredmetno.
I to je bio jedan od okidača, nakon kojih sam polako počeo da shvatam kako većina toga funkcioniše.
Zakon jačeg oduvek je prisutan u svemu, pa i u muzici. A jači, često budu upravo oni bezobzirni i drski.
Koga je recimo uopšte briga za grupu It’s A Beautiful Day i za to što pesma “Child In Time” neodoljivo podseća na njihovu “Bombay Calling“. Većina je i tako, sasvim sigurno, oduvek bila uz moćni Deep Purple.
I onda sam polako počeo da shvatam na šta Brega cilja kada govori o tome. I nije mi bilo svejedno. Srce me je vuklo na jednu stranu, ali razum me opominjao. Danas je sasvim jasno – s razlogom. Danas su čitava društva uniformisana, grupisana. Danas sve što štrči, što je različito, beskrajno smeta. Danas su, kao nikada pre, na ceni imitatori i plagijatori.
Pogledajte samo ove silne muzičke emisije na TV programima. Samo neka takmičenja u oponašanju ovog, onog. I to dok ispred tih pevača (neretko zaista dobrih) sede članovi žirija od kojih mi se povraća.
Šta vredi talenat, kada niko ne shvata (ili neće da shvate), da na vrhu piramide takvih “muzičkih emisija” sede “makroi” koji su smislili savršen način za pronalaženje i prikupljanje “ovčica”, čije će talente potom prostituisati isključivo u svrhu sopstvene zarade. Ili još preciznije – ogromne zarade! Dok izabrani postupaju po preciznim uputstvima, naizgled će i imati neku “karijeru”. Ako se pobune – milosti neće biti. Tek da i ostali vide, kako mogu proći.
Tako je danas u ovom “modernom muzičkom biznizu”.
Kada vidim majku i oca koji u takve “emisije” dovedu svoje detence, ne znam šta da mislim, stvarno. Ali ni to nije ono najgore. Kako je tek u politici. Svi bi da što više podsećaju na “vođu”. Klon – klona – klonova. Time valjda straše one ispod sebe, a ujedno se dodvoravaju onima iznad.
I zato danas, bez obzira na “srce” kažem – Brega, svaka ti čast! Skenirao si nas, baš, baš. Mnogi su, po svemu sudeći, tada bili “uspavani” i nisu mogli ni naslutiti tvoje sagledavanje većinskog mentalita ovih prostora. A danas je to jasnije nego ikad. A jasno je i još nešto: Vrag je izgleda odneo šalu.
Jer nije više samo muzika u pitanju. U pitanju su naši životi. Ili ono što je ostalo od njih.
P.S. I reče čika Duško, nekada davno, ali malo je izgleda bilo onih koji su razumeli. Brega sigurno jeste: “Pristao sam biću sve što hoće. Evo prodajem dušu vragu svome…”.
Goran Živanović
