Jon Hiseman, bubnjar i osnivač kultne engleske progresivne rock grupe Colosseum, preminuo je 12. 6. u 74. godini, poslije dugotrajne borbe s teškom bolešću.
Njegov svjetski uspon počeo je 1966. godine, kada je zamijenio Gingera Bakera u grupi Graham Bond Organisation, a intenzivno je nastavljen 1968. sudjelovanjem u snimanju znamenitog albuma ”Bare Wires” grupe John Mayall & the Bluesbreakers, te formiranjem vlastitog sastava Colosseum, pionira engleskog progresivnog jazz-rocka, koji je svoj stil izgradio na kombinaciji blues, rock i jazz improvizacija.
Colosseum je raspušten krajem 1971. i četiri godine poslije Hiseman formira Colosseum II sa još dvojicom znamenitih muzičara, Donom Aireyjem i Garyjem Mooreom.
U njegovoj diskografiji, sa raznim postavama, upisano je više od 30 albuma i veliki je popis slavnih muzičara s kojima je svirao – Phil Lynott (Thin Lizzy), Jack Bruce, John McLaughlin, Rod Argent i brojni drugi.
U povodu smrti velikog muzičara, emotivnu priču o uticaju Hisemanovog djela na brojne poklonike rock avangarde napisao je Goran Živanović.
Colosseum moje mladosti
Oni kojima muzika zaista znači, znaju.
Postoje ploče koje brzo izgustirate, i dodeljena im je neslavna sudbina sakupljanja prašine u policama.
Postoje i one sa obnovljivom aromom. One, čiji vam “mirisi” nakon izvesnog vremena opet postanu očaravajući. I potrebni.
A tu su i one, bez kojih jednostavno ne možete. Progonjeni ste stalnom potrebom za njima. Možda bih mogao da objasnim i jednostavnije.
Nekada davno, kada su pesnici i muzika bili na ceni, mnogi su imali kolekcije ploča. Retki su bili oni koji su sebi mogli priuštiti baš sve što su želeli. I zato su se ploče pozajmljivale na slušanje. Neke su se i poklanjale. Ipak, svako je imao bar nekoliko onih koje su bile samo i isključivo za kućnu upotrebu. One, koje nisu bile ni za pozajmljivanje, a nekomoli za poklanjanje. One zbog kojih ste se pravili važni, bili tajanstveni i još koješta. Čak ih drugima ni u ruke niste davali.
Imao sam poznanika koji nije dozvoljavao nikome ni u sobu da uđe, nego bi on pustio ploču, pa bi se sve to slušalo iz hodnika!? I ljudi su pristajali na to. I ja sam. Neshvatljivo, jel’? Nije. Tada je samo bilo važno čuti. U hodniku ili sobi. Svejedno.
I ja sam imao neke takve ploče. Medju njima je bila i grupa Colosseum. “Valentyne Suite” i “Colosseum Live” su bili prvi albumi koje sam zahvaljujući svom dobrom prijatelju, dobio iz inostranstva. Bio sa očaran. Kakva svirka, kakvi unisi, pevanje, aranžmani…
A znate li gde se dogodila ta ljubav na prvi “pogled”? Pa u onom hodniku koji pomenuh.
Bilo je ploča i pre te dve, a i nakon njih, koje su pristizale u moju kolekciju. Ipak, one do dana današnjeg zauzimaju posebno mesto u mom “muzičkom” srcu. I kao što sto svaka mladost nevoljno, ali ipak s nadom, očekuje starost, tako i danas tek poneki muzički zanesenjak koji još uvek nije izgoreo u ovim silnim promenama novog doba, ponekad stavi na gramofon te svoje uspomene, u želji da ih i sada podeli sa drugima.
Nevoljno, jer zna da te uspomene današnja većinska mladost ne razume, ali sa nadom da bi se ipak mogao i naći neko takav. Neko, ko bi sve to slušao i iz hodnika.
Pisao sam nedavno o čoveku koji je bio duša i srce grupe Colosseum. O tome kako se pronela vest da je preminuo. To ipak ttog dana nije bilo tačno, ali su prognoze bile jako loše. I neumoljivo precizne.
I tako se bubnjar Jon Hiseman juče preselio u večnost.
A ja sam osetio potrebu da ovu priču podelim sa vama. Možda i danas nekome ne bi bilo važno da li njegov bend sluša iz hodnika, ili udobno zavaljen u fotelju. Možda i danas ima onih kojima su muzika i pesnici važni. Možda…
Goran Živanović
