E pa po svemu sudeći, negde smo se izgleda debelo zajebali. Neki proračun nam nije bio tačan, odnosno ne proračun, čitava postavka problema. Ne samo da smo odavno postali robovi potošačkog mentaliteta, što je svakako otrcana floskula, već ćemo, sasvim je jasno, uskoro biti i emocionalni bogalji najgore vrste.
Koliko vidim, ova “moderna društva”, ne trpe emocije. Odnosno, ne trpe emocije u onom svima znanom, iskonskom obliku. A čoveka u najvećoj meri čovekom, čine upravo emocije. Šta drugo?
Evo primera kada je muzika u pitanju: može li išta u nama pokrenuti lepše i snažnije emocije od muzike?
Pa… ponešto možda i može. Ljubav izmedju muškarca i žene, recimo.
Koliko vidim i to je devalvirano. Nije više IN. Neke druge ljubavi su danas moderne i opšteprihvaćene. A muzika? Kada se udružio potošački mentalitet i mutirane emocije i ona je postala tek nešto za jednokratnu upotrebu. Poput vlažne maramice. Upotrebiš i baciš.
Pa dobro, šta je tu je. Ali one mutant emocije? Stvarno, šta sa njima? Znam čoveka koji na svom FB profilu, piše o jednom klubu kao o najvećoj, jedinoj, neupitnoj ljubavi. Ljubavi koja i sam život znači. Ma OK. Voli čovek, i tu ništa nije sporno. U međuvremenu se oženio. E o toj ljubavi (ako je uopšte ljubav?), ni slovceta.
Volim životinje i nikada nažao ne bih učinio nijednoj, ništa. Ma što se kaže, ni mrava ne bih zgazio. Ali takve izlive nežnosti pisati, o svojim kućnim ljubimcima, mislim da prelazi u bolest. A tek o političkim ostrašćenostima? Glupo je i slovce potrošiti. Pa mi nismo još raskrstili ni sa četnicima i partizanima. Eeeej, pa čitav vek prođe!
Ma, sve mi se čini da smo se negde ipak, debelo zajebali. Čovek sve manje ima emocija prema drugim bićima svoje vrste. Apatija jedna teška, prijatelji. Više nam znače, kućni ljubimci, nego bilo koji komšija, rodbina. A bogami, koliko vidim, kod nekih i najuži članovi porodice. Jbg. rođaci, “sistemska” greška. Mutirale nam emocije, obolele i skroz su na pogrešnoj strani. I još gore! Pogrešno su predimenzionirane. To je bolja definicija.
I začudo, svima sa takvom “dijagnozom” ljudsko biće čini se, ponajmanje znači. Danas svaka pripadnost nekoj grupi, sasvim olako anulira sve van te grupe. Verska, navijačka, politička… bilo koja. Svejedno. Život tu, koliko vidim, sve manje znači.
A nije nepoznata krajnja nemilosrdnost ni unutar grupe. Za sve one koji dirnu u njena nepisana pravila. Voleti danas normalno ljudsko biće sa svim njegovim vrlinama i manama, totalni je aut.
Pre više od pola veka jedan prorok sa gitarom, pevao je o svim ovim nedoumicama, ali i dao odgovor:
“Koliki put čovek mora a predje
Da bi ga nazvali čovekom?
Koliko će mora preleteti beli golub
Pre no što usni na pesku?
Koliko će još metaka biti ispaljeno
Dok ih zauvek ne zabrane?
Odgovor je, prijatelju moj,
Vetar odneo
Odgovor je vetar odneo.
Koliko će čovek još upirati pogled u visinu
Dok ne opazi i nebo?
Koliko ušiju treba da ima čovek
Da bi čuo plač ljudi?
Koliko još ljudi mora umreti
Da bi neko shvatio da ih je već previše umrlo?
Odgovor je, prijatelju moj,
Vetar odneo
ODGOVOR JE VETAR ODNEO…”
Goran Živanović
