Novosadski undeground kantautor, neka vrsta vrlo otkačene rock inkarnacije balaševićevske poetike, prije osam godina je snimio debi album na čijim temeljima je danas trebao biti megazvijezda. Trebao, ali nije mogao u godinama uspavanog razuma koje još traju.
U vrijeme izlaska Keckecovog albuma bio sam u drugom svijetu. I fizički i duhovno. Pa je prošao mimo mene i vremenom otplovio u maglu, ne čekajući moj povratak u muzički univerzum.
Slučaj je htio da njegove pjesme otkrijem nedavno. Slušajući prvu, drugu, treću… samo se jedna misao ponavljala u glavi: zašto Keckec danas nije zvijezda, ne u onom banalno-komercijalnom značenju, nego među idejama vodiljama današnje scene. Zašto, kada mu pjesme nisu prostorom i vremenom ograničene?
Preslušavši iznova ko zna koiko puta cijeli opus Keckecov opus, na mreži svih znanja i odgovora tragao sam za rješenjem misterije. I, gle čuda, naiđem na tekst Teofila Pančića za ”Vreme”, u kojem sve prepoznajem, ni slovo nemam potrebu dodati, ni danas, iako je star koliko i Keckecov album.
Evo ga, integralno prenesenog.
Ovo je jedna od onih priča koje moraš da započneš od Kulina Bana, pa polako… Elem, ima tome nekih tri godine, možda je uhvatilo i četvrtu, sedeo sam u mom omiljenom novosadskom kafe-klubiću, čitao i čekao prijatelja. Muzika je na tom mestu obično dobra, ali “ziherica”: malo je toga što ne znaš napamet. Pa onda ni ne obraćaš mnogo pažnje. Međutim, kroz koprenu moje dekoncentracije počelo je da se probija Nešto Neobično: jedna stvar, pa druga, pa treća, sve džezirano-kabaretski songovi filovani odličnim, pre svega duvačkim improvizacijama, duhoviti i odštekani tekstovi, gle – na srpskom. WTF?! Glas nepoznat, sve nepoznato. Čak ni ne liči mnogo na bilo šta što sam već čuo. Pitam mlađanu konobaricu – ujedno i DJ-a, je li – o čemu se, dođavola, radi?! A, to su neki naši momci s Akademije, zovu se Greyfruits… Hoćeš da ti snimim na USB?
Koliko god tražio i raspitivao se, o njima dugo nisam ništa pobliže saznao, a onaj ilegala snimak na mp3 čuvao sam kao relikviju. Trebalo je da prođu najmanje dve godine pa da misterija dobije razrešenje, mada pod novim imenom i u novoj inkarnaciji: Keckec and Acid Folk Orchestra.
Glas, duh i štošta drugo ovog benda, zapravo svojevrsni kantautorski freewheelin’ duh koji se seli od jedne do druge solo ili bandovske inkarnacije zove se Milan Kerezović iliti Keckec, i zapravo je Next Big Thing ne samo novosadske nego vaskolike “ovdašnje” scene, pri čemu je “ovde” uputno definisati kao sav onaj prostor gde se razume jezik na kojem
Keckec izvodi svoje lucidne pesmormanse. A taj jezik se, rekoh, ne zove engleski, što nije nevažno. Pevanje na engleskom, naime, ovde je postalo svojevrsna pošast: gomila mediokritetskih i šablonizovanih, neizlečivo nevažnih grupičuljaka snimucka i svirucka (znate-već-čemu) svoje “autorske” trivijalije na engleskom ne zato što imaju ikakvih realnih šansi za ozbiljnu “međunarodnu karijeru” (što bi bilo za pozdraviti), nego zato što im je tako lakše da se štreberski dosadno i jalovo drže matrica svog žanra (koji god on bio). Pevanje na “lokalnom” jeziku, a na iole ozbiljnoj rokenrol sceni (dakle, treš-estrada na stranu), naprotiv, postavlja znatno strože autorske zahteve i standarde. Mnogo je lakše uzviknuti gabba–gabba–hey, pa drndati vunu do jutra…
Kako god, Keckec i društvo napokon su se dočepali legalnog izdanja, pa mogu da odmorim moj mp3… Album Pesme iz godina uspavanog razuma (SKC Novi Sad, 2010) snimljen je još pretprošle godine, ali je pronalaženje odgovarajućeg izdavača, eto, malko potrajalo…
Naravno, da ovde ima ikakve stvarne izdavačke scene, te ikakvih kriterijuma na njoj, izdavači bi jurili Keckeca, a ne obrnuto! Ali, od te kuknjave vajde nema, tu smo gde smo.
Pesme iz godina uspavanog razuma kolekcija su od 11 autorskih ostvarenja (zapravo, samo je jedan tekst delo drugog autora) kojima Keckec na neki način sažima iliti sublimira svoje dosadašnje dosege, i to ne nužno po “best of” principu. Naime, na ovom albumu mi nedostaju neki sjajni trenuci Greyfruitsa (kao što je pesma o gusanu koji povraća u reci…), a tvrdokorni ovisnici NS andergraund scene neće baš lako prežaliti što nije bilo mesta za Keckecov briljantni, unekoliko breceljevsko-zapinski solo-trenutak sa ironičnom “pedofilskom himnom” Nemoj reći mami…
Okej, to je ono čega nema na ovom disku. Ali, ono čega ima više je nego dovoljno za, štono kažu, radost svakom domaćinstvu. Klasični alter-hit Šest momaka već je, preko TV spota, postao sjajna lansirna rampa za Keckeca i AFO na njihovom putu ka zvezdama: pesma o Fatalnoj Goci sa Satelita (NS periferija) koja preko dana “čita Getea i Mana” a noćom pravi ršum i izaziva suicidalna dejstva širih razmera među ojađenim muškinjem pravi je obrazac za inteligentan singl kao dostojan “nosač” albuma, ako možete da poverujete da tako nešto (i ovde) još može da postoji.
Olupina, inače “otvorna” pesma albuma, t(r)ipujem, prirodan je nastavak onog hitoidnog niza. Drugi, i najjači sloj albuma čine pesme koje možda nemaju tako jako prepoznatljivu “caku” na koju će se i nešto šira publika lako zalepiti, ali koje zajedno sa dvema prvospomenutima čine srž ove beskrajno zanimljive i šarmantne ploče.
To su, recimo, Očiju mi (lažljiva “ispovest” sitnog kradljivca priklještenog u panduraciji!) ili Kickbox, te Crvenperka. Ove pesme oličavaju ono što je nekakav magistralni tok Keckecovog autorstva, i ono u čemu je najbolji: to su duhoviti krokiji iz, da prostite, “urbane” svakodnevice – sa vrlo jakim novosadskim štihom, gde se (što je mudro, opravdano i osvežavajuće nekompleksaški) ne beži ni od imenovanja prepoznatljivih toponima, redom dobro natopljeni duhom sofistifikovane zajebancije, daleke i strane svakom Prostom Umu, ali takođe bezbedno udaljene i od svega što bi zaličilo na večito-pubertetsku pretencioznost, kao zlu kob manje talentovanih, a nadobudnih tekstopisaca (onih što vole da ostavljaju utisak kao da su preučili, mada nisu, no naprotiv)…
Tok u kojem dominiraju crtice iz milog nam “društvenog okruženja” (iz jedne nehinjeno i nenametljivo autsajderske, tek sasvim implicitno streetwise perspektive) prepliće se sa tokom koji se vrti oko ljubavnih odnošaja & zapetljaja, a kojem, osim spomenute Crvenperke, pripadaju i nešto lirskiji momenti poput Kad pomislim na nju, Ne štedi me ili O bivšim ljubavima. Na koncu, i kao najmanje važan, tu je i odsek pomalo ramboamadeusovskog koketiranja sa parodiranjem turbo-saunda i pripadnog mu mentaliteta, poglavito u pesmi Plakao sam.
Da li je ovo debi godine? Heh, to je još i nešto najmanje ambiciozno što se može reći za ovaj album. Važnije od toga je što smo u Keckecu – nadam se, na duge staze – dobili kantautora koji lako i prirodno spaja potrebu da se nešto kaže, pamet da se to uobliči i talenat da se od toga napravi muzika koja je podjednako namenjena (te blagotvorna) svim čulima, od pameti pa “naniže”!
Htio je slutiti Teofil Pančić da će Keckec u godinama poslije njegovog teksta biti parametar novog underground kantautorizma. Ni prvi ni zadnji nije koji se, voljom još uvijek uspavanih razuma, preambiciozno nadao.
Danas Keckec, poslije epizoda sa grupama Marš od Bajage, Dinosaurusov Odvezani Pupak, Grejfruts, pomalo u Ringišpilu i tog svog čudnovatog Acid Folk Orchestra, radi primjenjenu muziku za teatar, film i televiziju, za špice i džinglove, formalno je dizajner zvuka. Dizajniranje (naše) duše u drugom mu je planu, jer ”bio je potreban određen broj ljudi da kupi kartu, a taj broj ljudi nije bio moguć jer ljudi nisu znali za nas ili su pesme bile previše alternativne” (Keckecove riječi iz jednog intervjua 2016.).
Premda ”pokušavam da napravim nešto u formi u kojoj muziku mogu da izvedem bez nekih velikih problema. Već imam nekih pesama: neke koje nisam dovršio, neke koje su pri kraju, neke stare pesme koje nisam ranije objavljivao. Novaca nema da bi me motivisali, ostaje samo ljubav, koliko te to ispunjava. Još imam taj osećaj da me uhvati neka euforija kad nešto napravim, pa je to znak da treba da nastavim” (iz istog intervjua).
Kolektivni razum ne očekujemo da se tako brzo razbudi. Za sada, zadovoljilo bi nas Keckecovo buđenje. Ako su iskreni onih 70-ak hiljada ljudi koji su kroz minule godine pogledali neke njegove spotove.
Naslovna fotografija; Marina Pešić, Novi Sad
