Da vas ne držim u dilemi, odmah da kažem: ne mogu dokučiti. Oduvek sam imao potrebu da pomno preispitujem svoja načelna razmišljanja, pre donošenja konačnih zaključaka. Pa i kasnije, kada bi već formirao svoj stav o nekom ili nečemu, volim da pronalazim dokaze jesam li bio u pravu.
Knjiga “Sve bio je ritam”, bubnjara i jednog od osnivača grupe Azra, apsolutni je dokaz nekih mojih gledišta i što je veoma bitno – ne samo mojih. Kako o Azri, tako i njenim ključnim članovima, ali i onom što oni danas rade.
Možda bi ovu knjigu najbolje opisala ona sintagma: sex, drugs & rock ‘n’ roll.
Moram reći da sam tokom čitanja knjige, od prve do poslednje stranice, pomno tražio ono što je toliko ražestilo velikog maga grupe Azra (ne želim da pominjem ime), pa je onakve gadosti izrekao o svom bivšem i ruku na srce, najvernijem saborcu Leineru, ali ništa od toga. Nijednim slovcetom Boris Leiner nije apostrofirao svoju ulogu u Azri, na način na koji bi to moglo nekome zasmetati. Naprotiv.
Mišljenja sam da je svoj značaj, sasvim bespotrebno, previše umanjio, kako u Azri, tako i u svim ostalim bendovima u kojima je radio. Čak se na nekoliko mesta otvoreno i najiskrenije, zahvalio velikom i danas od mnogih “neshvaćenom” magu. Pametnom dosta.
Knjiga “Sve bio je ritam” nije nikakva Leinorova autobiografija, ako ste to pomislili. Ili to nije u onom smislu na koji smo već navikli.
Ona sadrži šezdesetak kratkih pričica, odnosno crtica iz njegovog života, koje su podeljene u osam poglavlja. Npr. svoje najranije detinjstvo, pa i neki kasniji period, Leiner je opisao kroz priče o životinjama (čitaj: kućnim i ostalim ljubimcima), dok nam je period svog rada u Azri prezentovao kroz jedanaest kratkih priča. O grupi Vještice ispisao je recimo četiri takve storije, itd.
Pa iako u mnogim od ovih priča, tema i nije muzika, one na jedan poseban način čitaocu nude saznanja kojima se (pod uslovom da već ima određeno predznanje o bendovima u kojima je Leiner svirao) zaokružuje celina, pa čak se usuđujem reći, sa uspešnošću i značajno većom no što je imaju neka druga štiva, koja su pretendovala i pretenduju da budu mnogo ozbiljnija dela.
Leiner nas svojim pričama potpuno lepršavo vodi kroz život i karijeru, neopterećen bilo čime i bez ustručavanja, što i sam navodi u podnaslovu knjige. Bez trunke želje za bilo kakvim dokazivanjem ili preuveličavanjem svoje uloge. Naprotiv. A potvrdu za takvo mišljenje lako ćete pronaći u onim njegovim životopisima u kojima je Boris bukvalno izvukao deblji kraj, da ne kažem nadrljao.
Mogao je to u knjizi i preskočiti. A nije.
Sve u svemu pričice su sasvim nepretenciozno napisane, začinjene specifičnim Leinerovim smislom za humor, što sveukupno dovodi do jednog sasvim opuštajućeg štiva.
Nenad Baraković Bara je napisao u recenziji ove knjige – “da Leiner kojim slučajem nije svirao, lako je mogao postati domaći Bukovski”.
Možda bi mogli reći i ovako: Da je kojim slučajem Bukovski pekao R’n’R zanat, knjige bi mu bile prepune sličnih priča.
Pa vi vidite. U svakom slučaju, toplo preporučujem.
Goran Živanović
Naslovna fotografija: Pixell; autor Marko Lukunic
