Mnogo je onih koji tvrde da je Bregović uništio domaći rock. Čak štaviše, ima i onih koji tvrde da je njegov “pastirski rock” direktan uvod u turbo folk, koji će od devedesetih na ovamo preplaviti bivšu nam domovinu.
Piše: Goran Živanović
Pastirski i za mnoge prizemni rock, brže je od bilo koje druge muzike preplavila Yugu, pa ste odjednom na TV-u mogli videti dugokose momke sa minđušama, šljokicama i visokim potpeticama, kako se drmusaju pevajući: “Da sam pekar mala moja ne znam da li bi me htjela, kad bi noću bila sama zemičke bi jela…”
Mnogi su bili zgroženi. Ali niko ravnodušan. Tačno u tu metu je Brega i ciljao. Ona se zvala – prosečan Jugosloven.
Bilo je u Jugoslaviji mnogo grupa i pre pojave Bijelog dugmeta. Samo većina njih, da ne kažem svi, su gledali na zapad. I tu se sva priča završavala. Ono što je u tom trenutku dolazilo iz Londona predstavljalo je svetinju. I Brega je radio isto to, ali su se na njegovim pločama (bar onim prvim), mogle čuti i ovce, ili priče o bekrijama koje su sve pare popile pa su samim tim ostali bez igde ičega. I drage i kuće i posla i oprosta.
Ma nije to grijeh, poručuje im Brega, jer jbg. ćejf je ćejf. I sve to u rock dvanaestercu i rifovima a la Chuck Berry!
Jeftina provokacija? Pa jeste, ali ciljala je taman tamo gde treba. U čula prosečnog “jugovića”, u zemlji od 22 miliona stanovnika. A taj prosečan “jugović” bio je kilometrima daleko od grupe Pink Floyd, recimo. A tek od od Velvet Underground ili npr. Jefferson Airplane, Clash ili Police?
Ako mislite drugačije, verujte, u zabludi ste. Uostalom, prisetite se, a to vam verujem neće biti teško, šta je bilo devedesetih. Šta je prosečan Jugosloven odabrao onda kada je mogao da bira? Pa makar ako je i ta sloboda izbora bila samo privid. E baš to je Bregović shvatio.
I još nešto: Većina jugoslovenskih bendova svirala je kao da svira za sebe. Svirali su ono što i sami vole, pa ako se to još i nekom drugom dopadne – super! Goran na tako nešto nije davao ni pet para. On je ciljao u mase, ciljao je u najširu publiku. U tu svrhu koristio je sve: trenutno popularne trendove, provokacije, koketiranje sa folkom, medijske trikove, manipulacije svake vrste. Zato su “veseli bosanci” u ondašnjoj zemlji bili u mnogo čemu prvi.
Prvi su se (a to su praktikovale mnoge engleske grupe) povukli u prirodu, tačnije na Borike, kako bi spremali novi album; prvi su otišli u London da snimaju ploču o kompletnom trošku izdavačke kuće; prvi su postigli, za mnoge godinama kasnije, potpuno nedostižne tiraže; prva su rock grupa na ovim prostorima koja je snimala i svirala uživo sa simfonijskim orkestrom, prva koja je imala hrabrosti da svira na stadionu, prvi koji su imali uhapšenog člana zbog narkotika… na kraju krajeva, prvi su koji su uopšte i mogli da žive od R’n’R na ovim prostorima. I to ugodno.
Kada bi ovo čitali, a da ne znate o kome se radi, “mirisalo” bi na neki svetski bend. Optuživan da vešto, a često i očigledno, krade tuđe kompozicije i potpisuje ih kao svoje lakonski bi odgovarao: “Jebeš pesmu koja ni na šta ne liči”. Ili još bolje: “Naš narod je oduvek voleo one koji su umeli da se snađu. Otuda ono – e jes’ lopov, vidi samo kako se snaš’o, svaka mu čast. Tako da ja mnogo više volim da me raja doživljava na takav način”.
Kada je nestala Jugoslavija sasvim prirodno se ugasilo i Bijelo dugme. Usput, u ludilu krvavog rata, Brega je ostao bez ičega. Krenuo je ispočetka. I napravio svetsku karijeru. I tako još jednom pokazao da ništa nije bilo slučajno.
Ima onih koji ga vole. Ima ih koji ga ne podnose, pa čak i mrze. Brega za sve to ne haje previše. Ćuti i radi. Sakuplja nekretnine i bankovne račune. I da! Nema previše onih sa takvom biografijom koji su uspeli da održe porodicu na okupu.
Neko će reći – jako vešt manipulator. Ja ipak mislim: mnogo, mnogo, više od toga. Učinio je R’n’R jugoslovenski mogućim.
