Ima neka, za mnoge bendove neuhvatljiva magija u live albumima, pa mnogi i veliki izvođači na “živim” albumima nisu dohvatili standarde koje su postavili na svojim studijskim ostvarenjima.
Piše: Goran Živanović
Uhvatiti magiju live svirke, magiju trenutka, nije baš svakom polazilo za rukom. Često su ti albumi bili potpuno razočarenje u odnosu na ona redovna studijska izdanja. Zbog toga se mnogi bendovi izbegavali da uđu u tu problematiku, plašili su se krajnjeg rezultata koji bi im mogao naneti više štete nego koristi.
Što se mene tiče, u tom pogledu imam posebne kriterijume i vrlo se često događalo da su mi neki omiljeni bendovi na svojim live ostvarenjima bili pravo razočaranje, dok ima i onih, doduše ne previše, čije live domete smatram boljim od studijskih.
U daljem tekstu odabrao sam tri takva, dupla izdanja, naravno, napominjem da je to moj lični izbor. Albumi su objavljeni tokom sedamdesetih i na njima je uhvaćen onaj “sirovi” materijal, bez kasnijih šminkanja i doterivanja, bez nasnimavanja i velikih produkcijskih zahvata.
PLEMENITI VIRTOUZI
COLLOSEUM – LIVE (Bronze, 1971)
Ovo je ploča koja u mom poimanju muzike stoji kao kvalitativna odrednica za sve druge live albume. Ovo je simfonija sviračkog, ali i svakog drugog umeća. Ovo je jedna od onih ploča na kojoj je zabeleženo kako virtouznost može da nadmaši samu sebe. I kako je umešnost svakog pojedinca u ovom bendu, stavljena u funkciju grupe.
Istinski čudesno! I valjda neponovljivo.
Ovaj album pokazuje i koliko je disciplina presudna za svaki bend. I što je svakako zanimljiva činjenica, tu disciplinu nametnuo je bubnjar Jon Hiseman, koji je i predvodio ovu jedinstvenu postavu.
Pa iako je ovo ostvarenje iz daleke ’71. godine, nekako mislim da je sa njim dotaknuto zvezdano nebo progresivne muzike. Takvo poigravanje sa tempom, sa ritmikom, dinamikom, takvi inteligentni harmonski sklopovi, čija je osnova u rocku, ali koji su istovremeno na jedan onako suptilan, plemenit način džezirani, jednostavno nisu tako lako mogli biti nadmašeni. Ko zna koliko je izvođača koji duguju ovoj ploči i ovom bendu.
Ima ih i kod nas. Ako se prisetite prvog albuma grupe Time, biće vam sve jasno.
FILIGRANI DUŠE I UMEĆA
THE ALLMAN BROTHERS BAND AT FILLMORE EAST (Capricom Records 1971)
Kako je samo čudesna bila ta 1971. godina. I nažalost neponovljiva. Beše to godina divova. Godina istinskih velikana.
Ovo je ploča koja potvrđuje onu gore uvodnu priču.
S obzirom da njihova prva dva studijska albuma nisu prošla onako kako su želeli, momci iz ABB su pomislili da bi možda mogli sve popraviti live albumom. Kako su samo bili u pravu! Jednostavno, u tom trenutku još uvek nije stasao producent koji bi u studiju mogao uspešno uhvatiti svu magiju njihovog raskošnog talenta.
A i kako bi? Pa Allmani su izmislili južnjački rock. Tek je trebalo učiti iz toga, tek je trebalo posložiti sve kockice na pravi način. I onda su momci u jednoj od čuvenih Fillmore dvorana (ova je bila u Njujorku), odsvirali dva koncerta i napravili čudo.
Nikada nikom nije pošlo za rukom da sa takvom filigranskom lepotom spoji na jedno mesto rok, kantri, bluz, soul pa i džez. Nikom! Takav muzički fluid ne možete postići. On je jednostavno nenadjebljiv. Jer nije se tu radilo u uvežbanosti, tu je u pitanju nešto daleko više. Između njih je vladala jedna sasvim posebna imaginacija, nekakva vanzemaljska telepatija.
Neko je rekao da možete uzeti milion barskih bendova, dati im da odsviraju milion koncerata ali oni se nikada neće ni približiti ABB-u. I zaista je istinski teško približiti se takvom filigranskom zvučnom agensu, takvoj lepršajućoj i prozračnoj muzičkoj magiji. Nažalost, nakon ove ploče mnogo toga više nikada neće biti isto. Krajem iste te 1971. godine, Duane Allman je poginuo vozeći motor. Pošao je kod svog prijatelja i basiste iz benda, Berrya Oakleya. Sudbina je htela da godinu dana kasnije, na istovetan način izgubi život i Oakley, samo tri bloka dalje od mesta na kome je poginuo Duane. Obojica su imala samo dvadesetčetiri godine.
NEPONOVLJIVA ZVUČNA KANONADA
DEEP PURPLE – MADE IN JAPAN (Purple Records, 1972)
Neke stvari se u životu dogode slučajno.
Tako je bilo i sa ovom pločom. Nakon iscrpljujuće američke turneje momci iz Purplea su seli na avion i odleteli za Japan. Razlog: Njihova tamošnja izdavačka kuća je zahtevala snimanje i objavljivanje live albuma kako bi zadovoljila svoje tržište, bolje reći, večito gladnu japansku publiku. Momci su bili već preumorni, Gillana je bolelo grlo, ali zakoni biznisa su neumoljivi. Pored toga, Deep Purple su u Japanu imali armiju vernih obožavaoca. A tako nešto ničim se ne sme dovesti u pitanje.
Bio je avgust 1972. godine, a dva koncerta zakazana su u Tokiju i Osaki. Ono što su u te dve večeri svirali bukvalno je preneto na ploču. Apsolutno nikakvih intervencija tu nije bilo. Zamislite taj nivo uigranosti, usviranosti, telepatije, ma čega god! Kažu da se Gillan posle stideo svog glasa. Hahaha! E moj majstore, pa šta drugi da kažu? Za mnoge je to ostalo nedostižno sve do današnjih dana.
Ovaj album je pokazao Purple na vrhuncu moći. Oni su se prosto igrali sa svakom kompozicijom. Jednostavno, mogli su da rade šta god hoće, bilo šta što zamisle. Ova ploča je zvučni uragan, nesalomiv u svakom smislu. Jer Deep Purple je u tom trenutku na svakoj svojoj poziciji imao istinskog velikana.
Biti tada na tim mestima nosilo je nezamislivu odgovornost, ali oni su je itekako umeli nositi i sprovesti u delo. Uostalom, publika je u te dve večeri sa njima otpevala doslovno svaku reč.
Nastavlja se…
