Nenad Stefanović Japanac, nekadašnji basista Bajage i Instruktora i Pilota, te studijski muzičar na albumima Bijelog dugmeta, Olivera Mandića i brojnih drugih, preminuo je 8. 1. 2020. u 62. godini.
Ima tako ljudi kojima je za života, možda samo nebo bilo granica. Ima ljudi koji su rođeni veliki i ostali zauvek veliki. Ima ljudi kojima apsolutno nikada nije ni bila potrebna ta umišljena veličina, od koje su patili mnogi. Samo su radili ono što su oduvek najbolje znali.
I to ih je upravo i činilo posebnim.
Takav je bio Nenad Stefanović. Neša Japanac.
Nikada nisam voleo za nekoga da kažem da je “najbolji”, kada je muzika u pitanju. Pa ne trči se tu na sto metara, pa da merimo ko je pre stigao na cilj. Ipak, voleo sam, a i danas volim izraz – “poseban”.
A Japanac je bio najposebniji od svih posebnih basista ovih prostora, a bogami i šire. Za takvu tvrdnju dovoljno je poslušati bar deo onog što je ostalo zabeleženo na brojnim albumima, iz brojnih studija Balkana i Evrope. Malo je onih koji su kroz deonice bas gitare umeli tako i toliko da oplemene neku kompoziciju. Malo je basista koji su svojim umećem znali da vas nateraju da svoj slušni aparat fokusirate upravo na taj instrument, koji većina onih koji ne razaznaju previše tajne muzike, smatraju gotovo nevažnim.
E baš to, on je umeo i znao.
Kako? Pa tako što mu je valjda sve to dolazilo od Svetog Duha. Nema tu drugačijeg objašnjenja. Mogao bih sada ovde da nabrajam gde je i sa kime je Japanc svirao, još od njegovog prvog benda Kolonija iz Kruševca, kada je na svojoj klasičnoj gitari simulirao bas deonice. Posle je, u sedmom razredu osnovne škole, dobio svoju prvu bas gitaru. Jolana je to bila, naravno.
Godine 1972. upisuje srednju muzičku školu “Stanković”u Beogradu, odsek klasični kontrabas i kupuje Fender Musicmaster Bass, kome zauvek ostaje veran. Već tokom 1977. godine, dobija poziv od Stjepka Guta i Miše Krstića da se priključi njihovoj ekipi, što je bila izuzetna čast, jer su oni već tada bili priznati muzičari u evropskim okvirima. Dve godine je nastupao sa njima, a nakon povratka u Beograd, odmah su usledili pozivi da snima za različite TV produkcije, potom za potrebe radija, filma, festivala… Legendarni “Studio VI” tadašnje RTB, mu postaje kao druga kuća. U tom studiju provodi hiljade i hiljade sati.
Mogao bih sada nabrajati i šta je to, što je iza njega ostalo za večnost. Ali nema potrebe za tim. Oni kojima je to važno to ionako znaju, a oni kojima nije, ionako nemaju pojma ni o čemu.
I zato kažem – putuj dragi čoveče, putuj majstore. Ovde ti je samo nebo bilo granica, a tamo? Ko to uopšte može znati? Nisi ti ni stvoren za ovozemaljske aleje, već za one posebne – zvezdane. I znaj: “Ovaj svet nikada u biti nije ni stvaran, za nekoga ko je toliko divan kao ti.”
Goran Živanović
