Malo je reći da sam ostao zatečen vešću o odlasku Miše Aleksića. Znao sam da je njegova zdravstvena situacija teška, no ipak…
Neko će reći da je otišao dobri duh Riblje čorbe. Ja znam da je otišao još jedan dobri duh Beograda. Otišao je bespoštedni čuvar naše mladosti i svih njenih već izgubljenih vrednosti.
Kada bi me neko pitao kakav bih voleo da naš glavni grad i ljudi u njemu budu, odgovorio bih – baš kao on, Miša! Jer on naprosto nije umeo da mrzi. A mržnje je i previše danas.
Mnogo puta do sada sam čuo, kako smo u mladosti živeli utopiju i da je stvarni život nešto sasvim drugo. Možda i jeste tako. Ipak, mi smo živeći našu utopiju, stvarali najlepšu stvarnost. Najlepšu muziku, najlepše stihove, filmove, ljubavi…
Možda se danas, za razliku od toga, živi sasvim drugačije. Ali, opet nešto ne štima. Čini se da ova stvarnost ništa ne valja. Upoznao sam, kroz sve godine koje su ostale iza mene, mnogo ljudi iz sveta R’n’R. Ljudi k’o ljudi. Ima i ovakvih i onakvih. Razumem ja to.
Ako toliko godina stvarate interakciju sa publikom, ako delite svoje emocije, prosipajući ih nesebično pred noge drugima, to svakako ostavi traga. Naprosto vas izduva. Retki su oni koji se tome mogu odupreti i do kraja ostati sasvim svoji. Onakvi, kakvi su i ušli u tu priču.
Miša je bio jedan od takvih.
Sa jedne strane posvećeni profesionalac, koji nezadrživo sanja svoj san, a sa druge, odrastao čovek sa dušom deteta. Inače, kako drugačije objasniti toliku njegovu dobronamernost, srdačnost, predusretljivost… Oni koji su imali sreće da rastu sa Čorbom znaju šta je tada značila “Lutka”, “Kost u grlu”… Oni koji to ne znaju, shvatiće možda ako kažem da je publika u to vreme na njihovim koncertima pevala sve pesme od reči do reči, iako se one još uvek nisu ni pojavile na pločama.
Može danas da misli ko šta hoće, ali to je bila prava muzička revolucija. O tom dobrom duhu mladosti govorim, o takvom Beogradu. O mladosti čija je personifikacija bio i Miša Aleksić. Utopija? Možda.
Ali evo, mirne duše ostavljam drugima sve stvarnosti, a ja uzimam tu utopiju. Zvuči paradoksalno, ali baš ona danas donosi mir mojoj duši. I još nešto: Svakako da u jednom uskom vemenskom okviru izgleda kako je Miša Aleksić juče izgubio bitku. No kako meseci i godine budu prolazili, ta slika će izgledati mnogo dugačije. Vreme pred nama stvoriće od njega istinskog pobednika.
U svakom drugom slučaju, svet kakav poznajemo će definitivno nestati.
Goran Živanović
Fotografije: Marina Pešić
