Nema veće kazne za mene od odlaska u kupovinu sa suprugom i vožnje automobilom po Beogradu. U kupovinu moram; da ne objašnjavam dalje. Događaje preko Save uglavnom izbegavam. ”Kombank Arena” i ”Sava centar” su OK. Možda i zbog toga što mi Vojvođani ne priznajemo političku odluku da Zemun, Novi Beograd, Batajnica i ostala mesta s leve strane Save ne pripadaju Vojvodini, a da su Mačvanska Mitrovica i okolna sela na severu Mačve, ispod Save, deo naše pokrajine. Kažu da se Moša Pijade zaigrao.
Elem, konačno sam doživeo da se radujem prelasku Save i ulasku u Beograd, uprkos brojnim ludacima i kabadahijama za volanom, koji nas prečane izluđuju u saobraćaju, i u njihovom i u mom gradu. O parkiranju bolje je da ne govorim, jer su psovke neizbežne. Razlog posete glavnom gradu bio je koncert Nikole Vranjkovića, vlasnika, bez konkurencije, najboljeg domaćeg albuma u prvoj petini ovog veka. Posle nastupa u novosadskom ”Petefiju”, marta ove godine, poželeo sam da ga čujem na pravom mestu i u adekvatnom prostoru. Da me je pitao da izaberem mesto, odlučio bih se upravo za nekadašnji beogradski Dom sindikata, čijom su promenom imena u ”Kombank dvorana” praktično izbrisali najplodonsniji i najvažniji period u istoriji naše popularne muzike.
Veliko izneneđenje na koncertu (održan 22. 12., napomena redakcije) bio je profil publike čiju su većinu činili momci. Kako je nastup odmicao, bilo mi je jasno da su u dvorani klinci iz devedesetih koje je Nikola tada regrutovao sa grupom Block Out i koji su mu ostali verni više od četrt veka. Prvi uslov za odličan koncert bio je ispunjen: u sali nije bila publika, već najveći Nikolini fanovi, koji su od prve do poslednje kompozicije, sve vreme, pevali s njim, a u nekim kompozicijama sami, što, obzirom na Nikoline kompleksne tekstove, nimalo nije lako. Ne mogu da sakrijem oduševljenje publikom koja je posle prvog gitarskog akorda prepoznala svaku pesmu.
Prvi put prisustvovao sam koncertu na kom su u publici dominirali baritoni a ne soprani. Na novosadskom nastupu promakla mi je jedna zanimljivost, ali u Beogradu nije. Nikola je jedini frontmen koji je izabrao mesto na kraju bine (skroz levo, ako se gleda iz publike), što govori ili o njegovoj skromnosti ili o stidljivosti (setih se prvih Kebrinih nastupa na kojima je pevao leđima okrenut publici, zbog ovog drugog razloga).
Kad već zađoh na binu, moram da pohvalim izvanrednu ekipu vrhunskih muzičara koji se nijednog momenta nisu osećali kao Nikolin prateći bend, već kao deo fantastično uvežbane ekipe koja je podjednako uživala koliko i mi s druge strane. Obzirom da je koncert trajao nepuna četiri sata, nije bilo posetioca koji nije čuo svoju omiljenu kompoziciju. Moju (”Za životom il’ za sudbinom”) izveli su u prvih pola sata.
Od početka karijere s grupom Block Out Nikola je pokazao da ga ne zanimaju aktuelni tokovi na domaćoj i svetskoj rok sceni, da pišući pesme nijednog trenutka nije kalulisao, već je tvgdoglavo sledio sebe, svoje viđenje čitave priče, čak i u kriznim trenucima karijere (razlaz sa bendom). Vreme je pokazalo da je bio u pravu. Mada mu to neki zameraju, opšteprisutna melanholija, u poetici i u pevanju, nije mu mana. Naprotiv. Ona se najbolje uklapa, a i rimuje, s psihodelijom, Nikolinom muzičkom potkom a mojim omiljenim žanrom.
Da biste komunicirali s Nikolinim sofisticiranim i najčešće metaforičnim pesmama, ne morate da budete članovi MENS-e, ali ne možete da ih razumete ukoliko ste diplomirali, magistrirali ili doktorirali na Megatrendu ili nekom sličnom privatnom fakultetu. Njegova muzika je pomenutima bliska koliko i matematika voditeljki ”Slagalice” Milici Gacin. Oni bi na njegovim koncertima uživali koliko i Đani u operi ili Aca Lukas na baletu.
Posebno me je obradovalo što na koncertu nisam video nijednog političara, ni iz vlasti ni iz opozicije, iz čega je lako izvući dva zaključka: da su im (ne)ukusi isti (Halid, Đani i Šako Polumenta su njihovi Nikola, Đule i Bajaga), i da Nikola nije njihov, što nije teško zaključiti iz njegovih tekstova. Kada prisustvujete fantastičnom koncertu, kakav je bio prošlonedeljni Nikolin, i saslušate album ”Veronautika”, nameće se pitanje: šta dalje? Po svemu sudeći čeka ga sudbina Sergeja Bupke, koji se godinama takmičio sam protiv sebe.
Na kraju jedna velika istina: Nikolu, Đoleta, Đuleta, Bajagu, i sve koje volite, treba slušati u Beogradu, koji definitivnio ima najbolju publiku na Balkanu.
Bogomir Bogica Mijatović, bivši muzički urednik RTV Novi Sad
