U prethodnoj epizodi o posebnim pjevačima ex-Yu rocka pisali smo o Dadi Topiću, Borisu Aranđeloviću, Željku Bebeku, Zlatku Pejakoviću i Ismetu Kurtoviću. U ovoj slijede još četiri vokalna viteška imena.
Nekada davno, oni su sedeli na tronu. Ništa čudno, ako znamo da je tih godina na Olimpu naših duša zaselo njeno veličanstvo – muzika. Ovo je nastavak priče o tim “viteškim” danima i vitezima za mikrofonom, uz napomenu da ovo nije nikakva lista i nikakvo međusobno poređenje. Na kraju krajeva, svi su oni veličine, sami za sebe.
DAVORIN POPOVIĆ ‘PJEVAČ’ – VITEZ SUŠTINE
Kada malo bolje razmislim, samo je ono Sarajevo kakvo je nekada bilo, moglo iznedriti Indexe. I Davorina. Pjevača.
Jer kada ono Sarajevo, kakvo je nekada bilo, svom stanovniku podari takav nadimak, veću čast teško da ste mogli doživeti. U vreme najveće slave Bijelog dugmeta govorilo se da su oni u toj zemlji, koje eto više i nema, bili prvi i najbolji. Najbolji svugde, izuzev u Sarajevu. Logično. Jer, kako u Sarajevu možes biti bolji od Indexa i Pjevača? Ne ide to.
I drugi su prošli kroz Indexe. I ostavili svoj trag. Ipak, magična trojka čitave priče jesu, Davorin, Bodo i Fadil.
Mnogi bendovi su imali tu sreću da u svojim redovima imaju nekog ko ume da oboji njihov zvuk. Nije on morao biti neki magični virtouz, čak se nije morao ni preterano isticati, ali ipak, suštinski je “bojio” saund. Davorina sam oduvek tako doživljavao. Nije previše mudrovao, uvek bi se držao onoga što je bitno, onoga što je suština. I to bi “ispucao” brzo i lako, u jednom dahu, što se kaže.
Obojio bi te pesme, onako kako to niko drugi ne bi mogao. Makar da je i sto puta bolji od njega. A potom bi odlazio da sa sarajevskom rajom divani o mnogim drugim stvarima. Pa i o ljudskosti, između ostalog. Jer to je Pjevaču možda bilo i najvažnije. Biti čovek.
Nije neki grad onoliko veliki, koliko mu je broj stanovnika brojčano izražen. To je samo tek puka statistika. Grad je veliki, ako u njemu žive veliki ljudi. Kao ono, kad su Indexi sa svojim Pjevačem hodali Sarajevom. U učinili ga, tih godina, istinskim velegradom.
SERĐO BLAŽIĆ ĐOSER – VITEZ PROROK
Mogao bih ovu malu priču započeti pišući o Puli. Ne bih pogrešio. Jer malo je u ono vreme bilo gradova koji su iznedrili takve bendove, a da nisu bili republički centri. Pored Pule, tu je i Kragujevac, i tu je negde priči kraj.
Mogao bih je započeti, pisanijem o godinama u kojim je nastalo Atomsko sklonište. Opet bi to bilo sasvim u redu. Behu to godine u kojima je punk bio sasvim nova i velika stvar. Uostalom i “atomci” su se na samom početku tako reklamirali. Kao punk bend iz Pule. Oni malo stariji, sigurno se sećaju.
Posle je to bilo pomalo i smešno, ali tako govore činjenice. Ipak, činjenice govore i sledeće: Pored jasne i precizne svirke Atomskog skloništa, suštinu njihovog uspeha činio je magični spoj stihova Boška Obradovića i boja glasa, odnosno manir, kojim je Serđo donosio te pesme. Takva kolaboracija jednostavno je neponovljiva. Jer to je patentirano u Puli, a takvi patenti mogli su biti upisani samo u jednom takvom, drevnom gradu.
I ma koliko su, u tom nekom relativno bezbrižnom vremenu za nas, Boškovi stihovi bili isuviše mračni, a većinska mladost iz tih godina mračnim stvarima nije želela da se bavi, kada bi začuli Đosera kako ih peva, uvek bi se makar za trenutak zamislili. Danas znamo da je mnogo više pažnje trebalo obraćati na sve to.
No, kao što nema više ni Serđa ni Boška, tako je i jedno vreme otišlo u nepovrat. Vreme, u kojem su njih dvojica sasvim proročki, bili ispred svog vremena.
Ali mnogi to u svoj svojoj bezbrižnosti nisu mogli da razumeju. Stoga i jesmo tu gde smo.
