JANEZ BONČINA BENČ – VITEZ GOSPODIN
Nekako je moje sećanje na prvi “susret” sa Benčom, vezano za grupu Srce. Za “Gvendolinu”.
Bila je to daleka 1972. godina, ali već tada Bončina je bio veteran jugoslovenske rock scene, s obzirom da je prethodno bio član (pevač i gitarista), cenjenih grupa Mladi Levi i The Generals. Benča sam uvek doživljavao kao nekog engleskog gospodina. Oduvek je bio okružen najboljima, a to je moglo značiti samo jedno – da je i on jedan od njih. Jedan od najboljih.
Uostalom, ekipa muzičara sa kojom je, manje-više, sarađivao još od svojih prvih bendova, zaista je fascinantna: Petar Ugrin, Tihomir Pop Asanović, Čarli Novak, Ratko Divjak, Braco Doblekar… Kakav pionirski red.
I dok su mnogi, s vremena na vreme, voleli da dižu malo prašine oko svojih karijera, Bončina je potpuno dostojanstveno i smireno plovio vodama ex YU scene.
Pevač, koji je sve svoje zadatke obavljao manirom rock plemića, pa i onda kada je formiranjem Septembara, tamo neke davne 1975. godine, zajedno sa svojom novom grupom brzo izbio u prvi plan, ostao je dostojanstven i odan – svojim uverenjima i svojoj muzici.
Uostalom, zar nije pevao: “Svirali smo gitare, pevali na sav glas / Jedina prava ljubav, bila nam je muzika“. Ovim stihovima rečeno je sve i objašnjeno sve.
ZORAN BOŽINOVIĆ – VITEZ SANJAR
Mnogi su ga već zaboravili. Ja nisam i ne mogu. Jer kada prošetam već usnulim godinama moje mladosti, tamo negde, na jednom od najlepših ostrva duše, susretnem Pop mašinu. I Zorana.
Nekako mi se oduvek činilo, da je Zoran toliko toga dao svojoj muzici, a zauzvrat dobio tako malo. Gotovo pa sramno malo, u odnosu na činjenicu da je tih ranih sedamdesetih, Beograd u Pop mašini imao grupu na tragu jednih Cream ili Jimi Hendrix Experience. Imao je grupu dostojnu svakog poštovanja. Beskompromisnu, u mnogo čemu.
Zorana su zbog duge kose izbacili iz škole. Nikada se nije vratio, nije je ni završio. Sa današnje distance tako nešto deluje kao glupost, ili u najmanju ruku smešno.
No tada nije bilo tako. Bila je to stvar posvećenosti, stvar principa. Samo što se principi na Balkanu, u najvećem broju slučajeva, skupo plaćaju.
Još nešto: u ovim godinama, oni koji se sećaju Zorana, uglavnom ga pominju kao gitaristu, što je sasvim u redu. No, ima i onih kojima je sasvim jasno o kakvom se velikom pevaču radilo. Bio je to potencijal koji, čini se, nikada nije zasijao punim sjajem. No takva su to vremena bila. Dođete u studio na snimanje i ako malo odvrnete pojačalo ili vokalom dodirnete one više oktave, izbace vas napolje. Kažu – unistićete im tehniku.
Ipak, Zoran od svojih snova nije tako lako odustajao. A kada mu se učinilo da se njegovi nazori gotovo ni u čemu ne podudaraju sa okruženjem, tiho se povukao.
Tako je i otišao sa ovog sveta. Tiho i viteški.
Goran Živanović
Prethodna epizoda:
Vitez širokog srca, vitez magije i još tri pjevačka viteza ex-Yu rocka
