BORIS ARANĐELOVIĆ – VITEZ DOSLEDNOSTI
Svako vam može reći da je personifikacija grupe Smak on – Točak.
Ipak, mislim da niko od članova nije na takav način nosio u svom srcu ovu grupu kao Boris. Bez obzira na par njegovih solo izleta, on je čitav život svoje pevanje poistovećivao jedino i samo sa Smakom. A to nije bilo nimalo jednostavno ni lako. Njegov put, njegova “borba”, vođena je na nekoliko frontova.
Od dokazivanja u samoj grupi, da je spreman, da može i da hoće, do omalovažavanja od strane kritike, pa i jednog dela publike. I jedni i drugi sebe su smatrali sofisticiranim, uzvišenim.
A kada danas sve saberete i oduzmete, čini se da je uzvišen bio upravo on. Sve kritike, pa i pohvale oćutao je i gledao ih sa strane. Ako mislite da je bio proračunat, varate se. Pre će biti da je bio urođeni džentlmen. Ma koliko to na prvi pogled možda i ne izgledalo tako. A kada je neko, ko je bio na takvom mestu, u tolikoj meri dosledan, nagrada, priznanje, ili šta već, ne može izostati.
Borisovo najveće priznanje je positovećivanje onoga što je pevao, odnosno njegovog glasa, sa grupom Smak. To je najteže postići. To podrazumeva da ste za publiku nezamenljivi. Da ona očekuje taj glas kada začuje prve tonove momaka iz Kragujevca.
Krasilo je Borisa mnogo toga – sve te oktave, vrišteci vokal, na to smo nekako i navikli i to se negde i podrazumevalo. Ipak, ono što ga daleko izdvaja od ostalih, jeste njegova doslednost. Kategorija, koja je gotovo izumrla na ovim prostorima. Ostao je do kraja to što jeste. Ni milimetar tamo, ni milimetar ovamo. U ovim smutnim vremenima verovatno je to bilo jako teško, ali eto, on je jedan od retkih kome je to pošlo za rukom.
Samo šteta sto takve vrline danas gotovo niko i ne ceni. Stvarno šteta.
ŽELJKO BEBEK – VITEZ ŽELJE
Biti pevač u bendu kojim šefuje Goran Bregović dakako je komplikovana rabota. Mnogo je razloga za ovu tvrdnju, i svakako ih nema smisla ni sve navoditi, ali evo reći ću jedan: zamislite da ste pevač kalibra Željka Bebeka i da sve, apsolutno sve u vašoj karijeri zavisi od tog jednog čoveka. I to, koje ćete pesme pevati, i to, kako ćete ih pevati, kada ćete ih snimati i pevati. Sve, baš sve. Jer Brega je bio neprikosnoveni šef, apsolutni vladar čitave situacije, pa kome se sviđa, sviđa, kome ne, mogao je samo da kupi prnje i leti napolje. Od menadžera do članova samog benda.
Pa, iako je upravo Bebek prvi koji je pomislio da je dovoljno veliki i da može mirno otići, vreme je ipak pokazalo suprotno. Odnosno, protrekle godine njegovu karijru dovele su u svojevrsni paradoks, koji je oličen u njegovim željama, ali onima koje nije mogao ostvariti.
Dok je bio član Dugmeta, Željko je postao ikona jugoslovenske rock scene zahvaljujuci njegovim neospornim, jedinstvenim, vokalnim kvalitetima, ali i još nečem što nikako ne bi smeli zaboraviti: pesmama koje mu je na tacni donosio Bregović i koje su bile skrojene baš nekako po njegovoj meri. Ipak, čini se, Bebeku to nije bilo dovoljno. U dugmićima je poželeo da na neki način bude drugi Brega, a kada je ovaj svaku pomisao na to odlučno odbio, razlaz je bio neminovan.
E, sad, svojevrsni paradoks je u tome što je Željko potom u čitavoj svojoj solo karijeri pokušavao pronaći upravo kompozitora koji bi mu ponudio bar približno iste pesme poput onih koje su ga proslavile diljem ondašnje Jugoslavije. No sve je bilo uzalud. Takvih kompozicija nije bilo ni na vidiku. Naprotiv, njegov raskošni vokal ti novi saradnici su sveli, manje-više, na šlagerčiće za svakodnevnu upotrebu. Tako je ispalo da su ga ti novi albumi tek održavali u životu, a da je svoj nekadašnji, ali i ugled svoje bivše grupe, krčmio tezgareći diljem Balkana i Evrope, jer bez starih pesama nije mogla ni publika, a ni on. Beše zaista nekada vreme, kada bi mnogi dali toliko toga da makar na trenutak budu Željko Bebek.
Daleka je to prošlost, prošlost koja je još vise utonula u izmaglicu svih dešavanja i sakupljanja jeftinih poena u vremenu koje će potom doći.
