Mnogi će se složiti da je u rock ‘n’ roll izrazu srce mnogo važnije od tehničkog umeća. Uostalom, to je poslednjih godina vidljivije nego ikada pre.
Dok je Dylan stvarajući pesme koje često nisu imale više od nekoliko akorda, postao glasnogovornik čitave generacije, današnjim izvođačima tako nešto sve teže polazi za rukom. Ništa tu ne pomažu ni sva moguća studijska pomagala, ni virtouznost pojedinaca, jer ona je, ruku na srce, isuviše često sama sebi svrha.
I ma koliko prethodna tvrdnja bila manje-više očigledna, ovde dolazimo do jednog dosta kompleksnijeg pitanja: koliko je sam osećaj, a koliko intelekt presudan u stvaranju muzike? Jasno je da su to dve celine koje su suštinski povezane kada je muzika u pitanju, ipak, mnogi će reći da je u rock muzici osećaj iznad svega.
Mnogo je primera koji svedoče tome u prilog, a jedan od njih nalazimo u opusu grupe CAN.
Ako bi danas nekom prosečnom konzumentu rock muzike pomenuli nemačku rock scenu, verovatno bi se odmah prisetio grupe Scorpions, a dalje prisećanje bi već izazivalo određene poteškoće. No oni malo bolje upućeni znaju da je ta scena u drugoj polovini šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila izuzetno zanimljiva i raznovrsna, pa čak u nekim segmentima i poprilično progresivnija od one koja nam je dolazila iz Britanije i SAD. No bez obzira, tamošnjim bendovima ta njihova srčanost nije previše pomogla u osvajanju svetskog tržista, odnosno u proboju na tadašnje privilegovano i u tom smislu gotovo zatvoreno anglosaksonsko područje.
A kada je ono što su nemački muzičari stvarali vremenom ipak probilo barijere, engleski novinari su od svega napravili sprdačinu nazvavši čitavu tu scenu imenom “krautrock”. “Kraut” je inače pogrdan naziv za Nemce, koji dolazi od njihovog tradiconalnog jela “sauerkraut”, što je neka vrsta kiselog zelja.
Kiselo ili ne, tek jedno je sasvim sigurno: mnogi nemački sastavi tog vremena duboko su bili uronjeni u psihodeliju, a jedan od prvih koji je ipak uspeo dobaciti do tog famoznog britanskog ostrva bio je upravo CAN.
Moje druženje sa ovim bendom počelo je davnih godina kada sam na radiju prvi put čuo njihovu kompoziciju “Oh Yeah”. Bilo je to nešto potpuno nestvarno, potpuno različito od svega što je do tog trenutka doprlo do mog uha. Krenuo sam u potragu. I za informacijama i za pločama.
Negde tokom sredine šezdesetih godina, Irmin Schmidt i Holger Czukay bili su studenti kod Karlheinza Stockhausena, pa su shodno tome i delovali u okvirima savremene klasične muzike koju su proučavali. Legenda kaže da je Czukay odlučio da osnuje grupu kada mu je Michael Karoli, jedan od njegovih učenika, odsvirao kompoziciju Beatlesa “I Am the Walurs”. To ga je potpuno okrenulo, pa je u trenutku kada je već imao celih trideset godina, rođena njegova prva grupa – Inner Space. Pored Schmidta na klavijaturama, Karolija na gitari u grupi se našao i Jaki Liebezeit, pomalo razočarani džezer, koji je na Schmidtovu molbu da mu preporuči nekog bubnjara, preporučio samog sebe. S obzirom da je mesto basiste ostalo jedina upražnjena pozicija u bendu, Czukay je prihvatio taj zadatak, mada je on prvenstveno imao ulogu konceptualiste i uopšte, bio je zadužen za zvuk i remastering. Na mestu glavnog vokala pridružuje im se američki slikar Malcolm Mooney koji nikada ranije nije pevao. Grupa je na početku imala još jednog člana, takođe Amerikanca, Davida Johnsona, koji je komponovao elektronsku muziku i svirao flautu, međutim on se ubrzo, vidno razočaran, povlači.
Krajem 1968. godine menjaju ime u CAN i sele se u jedan dvorac u blizini Kelna gde započinju rad na svojim kompozicijama, beležeći svoje duge improvizacije i istražujući zvuk. Na taj način nastao je i njihov prvi album “Monster Movie” iz 1969. godine. Bile su to uživo zabeležene kompozicije ili možemo reći – eksperiment, koji se sastojao od njihovih dužih ili kraćih imaginacija koje su, na jedan njima potuno svojstven način, uspevali povezati u logičnu celinu. Ploča je obilovala neobičnim ritmičkim progresijama (čitaj: izuzetno preciznim bubnjarskim deonicama), oko kojih je pulsirao ostatak benda, istražujući melodijske, harmonske i svake druge mogućnosti.
Da bi što bolje objasnio njihov način rada navešću primer njihove kompozicije “Yoo Doo Right” koja se sastojala od čitavih šest sati improvizacije, ali je na njihovoj prvom albumu svedena na jednu stranu ploče u trajanju od dvadesetak minuta. No takvo ostvarenje nijedna izdavačka kuća nije želela objaviti, pa su u svojoj režiji napravili tiraž od 500 primeraka, koji su rasprodali za manje od sedam dana. Tada se za njih zainteresovala izdavačka kuća United Artist, sa kojom ubrzo potpisuju ugovor.
Nedugo po objavljivanju ovog LP-ija, Malcolm Mooney se po savetu psihijatra povlači iz benda. Njegovi psihički problemi bili su sve očitiji, pa je odlučio da se vrati u Ameriku i posveti slikarstvu. Czukay i Leibezeit su potom na ulicama Minhena sasvim slučajno naišli na japanskog lutajućeg muzičara Dama Suzukija i pozvali ga da još iste večeri nastupi sa njima. Rečeno – učinjeno i Suzukija je te večeri publika gledala i slušala kao u čudu. Naime, njegovo pevanje je bilo u rasponu od nerazumljivog mrmljanja do nekontrolisanih, divljih urlika. Rezultat: velika većina od prisutnih 1500 ljudi razbežala se glavom bez obzira. Ostalo je tek tridesetak Amerikanaca, koje je čitava ta situacija očigledno zabavljala.
Suzuki je jednom prilikom izjavio: “Ja ne umem da pevam, ali zato svoj glas koristim kao instrument. Ne želim da pevam ni o čemu konkretnom, jer ni za šta nisam posebno zainteresovan. Može vam se učiniti da pevam na japanskom, nemačkom ili engleskom jeziku, ali ja bih pre rekao da je to jezik Kamenog doba”.
Grupa potom objavljuje svoj drugi album pod nazivom “Soundtrack” (1970.) na kome je zabeležen deo njihovih radova za niskobudžetne i meke porno filmove i koji sadrži dve kompozicije koje su snimljene još dok je Mooney bio u bendu. Biće to njihova prva ploča koja će se naći u mojoj kolekciji, a kada sam je zavrteo na gramofonu i čuo kompoziciju “Mother Sky” (urađena za film “Deep End”), bio sam nepovratno zaljubljen u CAN.
Njihovim sledećim ostvarenjem, pod nazivom “Tago Mago” (1971.), sasvim su jasno stavili do znanja da su pronašli svoj identitet i da ne mare previše za ono što je u tim trenucima dolazilo sa engleskog govornog područja. Sve u svemu, taj dupli LP je bio naprosto čudesan. Za one koji to eventualno ne znaju – album je dobio naziv po stenama u blizini Ibice za koje je postojalo verovanje da imaju čarobnu moć.
U rasponu od nežnih melodija istoka, preko pomalo nestvarnog, unazad snimljenog vokala u kompoziciji “Oh Yeah”, album je obilovao razbijajućim gruvom, a tu su bile i kompozicije za čiju je inspiraciju bilo zaslužan Aleister Crowley, koji je po mišljenjima upućenih imao neke veze sa pomenutim stenama.
Sve u svemu, bila je to ploča namenjena onim tvrdokornim i nepokolebljivim slušaocima, revolucionarna u svakom smislu, delo koje u mnogo čemu oslikava poniranje u ludilo.
Sledeći album, “Ege Bamayasi” iz 1972., bio je do tada tekstualno i zvučno najujednačeniji, a sa pesmom “Spoon” grupa je dobila i svoj prvi evropski hit.
Godine 1973. objavljuju LP “Future Days”, koju mnogi smatraju njihovim vrhuncem, a ta ploča je jedan od najranijih primera ambijentalne muzike. Nakon tog ostvarenja Damo Suzuki odlazi iz grupe, najavljujući ženidbu, da bi se potom sa svojom izabranicom priključio Jehovinim svedocima.
Ostali su odlučili da ne traže drugog pevača, pa su već na sledećem albumu “Soon Over Babaluma”, ono malo vokala međusobno podelili Scmidt i Karoli.
Do kraja sedamdesetih CAN će snimiti čak još šest LP-ija, no njihovo zlatno doba, uz dužno poštovanje kasnijeg rada, definitivno je završeno sredinom sedamdesetih, da bi nekoliko godina kasnije svi članovi već uplovili u vode solo karijera, gde je Czukay imao ponajviše uspeha snimivši destak samostalnih albuma.
Gledano sa ove vremenske distance, uticaj grupe CAN je ogroman, pa ću ovde napomenuti samo neka od imena koja im duguju zahvalnost: Brian Eno, David Byrne, Fall, Public Image Limited, U2, Eurytmics, Stereolab, Sonic Youth, Loop, Oasis i mnogi drugi.
Michael Karoli je 2001. godine umro od raka, Jaki Liebezeit je preminuo početkom 2017. od posledica upale pluća, a krajem iste godine napustio nas je i Holger Czukay.
Priredio: Goran Živanović
