Led Zeppelin su oduvek bili jako zatvorena ekipa. Uglavnom dovoljni sebi samim i u studiju i na koncertima. U tom smislu gotovo da i nije bilo presedana. Ipak, dogodio se jedan prilikom snimanja njihove legendarne “četvorke”, kada su pozvali Sandy Denny da sa Plantom bude vokal u “The Battle of Evermore”.
Bila je to čast kakvu mnogi nisu mogli ni zamisliti.
Sandy Denny. To je priča o nesvakidašnjem talentu, nesreći i autodestrukciji. To je priča o traženju smisla u besmislu. Ili obrnuto. Svejedno.
Najteži trenutak za bilo kojeg umetnika je onaj u kojem otpočinje borbu sa sopstvenim talentom. Njoj se upravo to dogodilo. Nosila je breme tolikih pitanja. Da li je pronašla odogovore? Možda i jeste, ali u nekom drugom svetu, u nekoj drugoj dimenziji. U ovoj sigurno nije.
Još kao veoma mala, pokazivala je izuzetan talenat za muziku. Roditelji su joj bili jako strogi, no ipak, upisali su je na časove klavira. Daleko od toga da su želeli da se ona ozbiljnije bavi muzikom. Uostalom, smatrali su da to nije ni pristojno za jednu devojku, niti da se od toga može živeti. Tako je Denny, dok je bila veoma mlada, počela da stažira kao medicinska sestra. No pokazaće se, veoma kratkotrajno. Kao i sve u njenom životu.
Potom uspeva da upiše umetnički koledž. No i to je ubrzo napustila, uprkos žestokom protivljenju njenih roditelja. Zatim počinje da nastupa po londonskim folk klubovima, prateći sebe na akustičnoj gitari, pevajući između ostalog i mnoge tradicionale, pa i neke koje je čula od svoje bake, muzički talentovane Škotlanđanke.
Bio je to glas, kakav se gotovo do tada i nije čuo u svetu rocka. I zvonak i snen i opor i mio. Odmah je privukla pažnju.
Kada je nastupala u čuvenom folk klubu “Troubadour”, čuli su je momci iz grupe Strawbs i odmah pozvali da se pridruži bendu. Sa njima snima jedan album, značajan po tome što se na njemu našla prva verzija njene legendarne kompozicije “Who Knows Where The Time Goes”, koju će potom mnogi prepevati.
Tako je iznenada postala poznata kao autor, i pre nego što se proslavila kao pevačica.
Ipak, nije bila zadovoljna. Verovala je u svoj glas, mislila je da može mnogo više no što će joj u grupi Strawbs biti omogućeno. To je i bio razlog zbog kojeg im je jednog dana rekla da odlazi.
Nekako u to vreme, grupa Fairport Convention je putem oglasa krenula u potragu za novim vokalom, jer ih je dotadašnja pevačica Judy Dyble, napustila.
Denny je pomislila da bi možda to mogla biti njena šansa. I bila je.
Kasnije je Simon Nicol, gitarista grupe, ovako opisao njenu pojavu na audiciji i ono što ju je izdvojilo od ostalih: “Bila je posebna. Poput čistog stakla, u prepunoj sudoperi prljavih sudova”.
Njen dolazak u Fairport Convention doneo je mnogo obema stranama. Samom bendu – sjajnog autora, vrsnu pevačicu i nekog ko će ih ohrabriti da zarone duboko u folk tradiciju, dok će Denny konačno, uz njihovu pomoć i znanje, umnogome postići ono o čemu je sanjala.
No i grupa Fairport Convention kao da je bila ukleta. Pred samo objavljivanje njihovog sjajnog albuma “Unhalfbricking” (1969.) doživeli su saobraćajnu nesreću prilikom koje je poginuo njihov bubnjar Martin Lamble. Ipak i pored svega, odlučili su da nastave.
Iste godine objavljuju uticajni “Liege And Lief” koji je bio i komercijalno uspešan, no tada odlazi njihov basista Ashley Hutchings (kako bi osnovao sastav Steeleye Span), i Sandy Denny koja osniva grupu Fotheringay u kojoj će se naći i njen budući suprug Trevor Lucas, inače poreklom Australijanac.
No i to će biti kratkog daha. Nakon jednog objavljenog albuma, tačnije, tokom snimanja drugog, Denny je iznenada napustila bend, u želji da se posveti isključivo solo karijeri. Do tada je njen ugled u Britaniji izuzetno porastao, kritika je bila puna hvalospeva, a bilo je i komercijalnih pogodaka kada su njena solo ostvarenja u pitanju.
Godine 1973. udaje se za svog dugogodišnjeg momka i producenta Trevora Lucasa, a s obzirom da je on u međuvremenu postao član njene bivše grupe Fairport Convention i ona će im se nakratko pridružiti tokom njihove turneje 1974. godine. Nakon toga oboje će napustiti bend, i pokrenuti odvojene karijere.
U julu 1977. dobijaju kćerku kojoj daju ime Georgia. No još tokom trudnoće Denny je sve više i više obuzimalo depresivno i manično ponašanje. Saznanje da je trudna samo je nakratko učinilo da se njeno bezobzirno ophođenje i prema drugima i prema samoj sebi primiri. Ubrzo je depresija počela uzimati svoj danak, a promene raspoloženja bile su često potpuno neshvatljive za njenu najbližu okolinu. Na sve to, zainteresovanost njenog muža za njihovo dete kretala se u razmeri od ravnodušnosti do potpune opsesije. Njeni prijatelji su tvrdili da se namerno bacala sa barskih stolica i stepenica kako bi izazvala reakciju okoline. Pride, čak ni činjenica da je trudna nije je odvratila od uzimanja narkotika i alkohola.
Nakon prevremenog porođaja, njeno samopovređivanje počelo je uzimati dramatične razmere. Krajem marta 1978. godine, tokom zajedničkog odmora sa roditeljima, pala je niz stepenice kuće u kojoj su boravili, udarivši snažno glavom o beton, što joj je kao posledicu donelo veoma izražene glavobolje. Lekar joj je u cilju ublažavanja takvog stanja, verovatno ne ulazeći previše u istoriju njenih sklonosti, prepisao lek koji je u kombinaciji sa alkoholom imao fatalne nuspojave.
Sve je to pomoglo da malo kasnije u svojoj kući doživi još jedan fatalan pad, ali i konačno učvrstilo njenog muža u odluci da netragom nestane. Uplašen ponašanjem svoje žene i potpuno nesiguran za bezbednost kćerke, Trevor Lucas se bez reči objašnjenja i pozdrava pokupio i zajedno sa Georgiom vratio u Australiju.
Kada je otkrila da su joj muž i kćerka nestali, potpuno slomljena, Denny je otišla kod svoje prijateljice. Tamo je nakratko ostala sama, da bi je potom prijatelji pronašli na dnu stepeništa koje je vodilo na drugi sprat kuće. Pad, slučajan ili nameran, pitanje je koje će zauvek ostati tajna. Nakon toga, pala je u duboku komu iz koje se nikada nije probudila.
Čuvši za nesreću Lucas se vratio iz Australije, ali sve što je mogao saznati bilo je da je njen mozak faktički mrtav i da veštačko održavanje života pomoću aparata više nema nikakvog smisla. Preminula je 21. aprila 1978. Imala je 31. godinu.
Nakon sahrane Trevor se vraća u Australiju, ženi se po drugi put i godinama objavljuje njene do tada neobjavljene snimke koje je imao u svom vlasništvu.
Umro je od srčanog udara 1989. godine.
Georgia, kćerka Sandy Denny, dugo vremena nije ni reč htela reći o svojoj majci, ali je 2006. godine ipak prihvatila poziv i u ime Denny primila nagradu za najuticajniji folk album svih vremena – “Liege And Lief”, grupe Fairport Convention. I kako to samo život ume da namesti, svim onim što je iza sebe ostavila Sandy Denny danas upravlja Lucasova druga žena, tj. maćeha njegove kćerke.
P.S. Poslednji koncert koji je održala, zbio se 27. novembra 1977. u londonskom Royalty Theatru, a poslednja pesma koju je tom prilikom otpevala bila je “Who Knows Where The Time Goes” sa albuma “Unhalfbrickng”, koji je za mene oduvek bio nešto posebno. I danas zateknem sebe kako razgledam čudesan omot te ploče, iako ga poznajem do najsitnijih detalja. Za one koji to evenualno ne znaju: par sa fotografije na omotu su roditelji Sandy Denny koji stoje na ulazu u dvorište njihove kuće, dok se članovi grupe naziru iza ograde.
Goran Živanović
