U Beogradu je u 65. godini preminuo Vojkan Đole Rakić, originalni gitarista psihodelične rock grupe Igra Staklenih Perli i zlatne postave psihodeličnog post punk White Rabbit Banda, kojemu je lider ovih grupa, Draško Drak Nikodijević, napisao dirljivu i emotivnu posvetu.
Sarađivao sam u životu sa mnogim gitaristima, od kojih su neki bili tehnički daleko potkovaniji od Džoa, ali se ni sa kim nisam tako kompletno osećao kao sa Džoom. Bili smo kao yin i yang, dopunjavali smo se. Mojim jednostavim muzičkim konstrukcijama je znao da doda dozu destrukcije i dekadencije, koje su činile da stvar oživi, da postane stvarna. Imao je taj ‘hendriksoidni’ manir sviranja gitare, pri kome nikada ni jednu stvar nije dva puta isto odsvirao.
Svaki put kad bi svirali čak i standardne stvari, one bi bile svaki put drugačije, nikad nisu postajale kliše, svaka stvar se svaki put rađala iz početka sa njime. Dosta je zavijao žice, koristio je vibrator, međutonove, tako da mu je gitara uvek bila blago raštimovana, što je on korigovao tokom svirke, time dajući još jedan dodatni sublimirani nivo drame na živim nastupima. Znao je da izvuče ton iz pojačala, kao što je retko ko znao. Daj mu stratokaster i bilo koji krš od pojačala, garantovano će da mu nađe ton.
U 70’im godinama, u ranim danima Igre Staklenih Perli, ja sam donosio ideje, Peđa Wolff im je davao ritam, Švaba ih ulepšavao, a Džo je dodavao element destrukcije u nekom autentičnom, kreativnom smislu. Na taj način smo kreirali kompletna umetnička dela.
Kasnije, u 80’im godinama, u White Rabbit Bandu, Džo je bio taj koji je bendu dao dozu dekadencije i iščašenja, koja je učinila da bend iskoči iz anonimnosti. White Rabbit Band je bio u stvari samo „drum+noize“ projekat dok se on nije pojavio. Tek sa njegovim dolaskom smo počeli da zvučimo kao kompletan rock band.
Kasnije, posle tog raspada ‘zlatne’ postave White Rabbit Banda, 1987. godine, on kao da se više nikad nije sastavio u potpunosti. Ta njegova unutrašnja destruktivna energija je uzela maha, počela je da jede i njega i njegovu okolinu. Više puta smo pokušali neke projekte zajedno da radimo, ali jednostavno nije išlo. Nije znao šta da svira. Ja sam mu smišljao partiture, ali ni to nije išlo. Tokom vremena ga je napustila, ne samo kreativna, nego i fizička snaga. Više nije imao snage da stoji na nogama, morao je da sedi. Poslednjih desetak godina njegovog života mislim da nije svirao, a nije ni živeo. Predao se. Samo je čekao da umre. Na kraju je i taj dan dočekao.
Ostavio je traga iza sebe; meni je obogatio život, proširio mi muzičke vidike i inspirisao me da radim i da sviram. Za to sam mu neizmerno zahvalan. Slava mu. A-howgh!
Draško Drak Nikodijević (Beograd, 22. jul 2019) za Rockomotiva.com
