Godina izdanja: 2019.
Izdavač: PGP RTS
Žanr: blues, rock
Naša ocjena: 5
Zlatka Manojlovića mnogi na ovim prostorima prepoznaju po jednom od najlepših gitarskih instrumentala – “Jednoj ženi”. I ma koliko je ta setna melodija mnogima prirasla za srce, kada sam pre desetak godina prisustvovao jednom njegovom nastupu, razumeo sam autorov odnos prema njoj: odsvirao ju je na samom početku, kao da je hteo da poruči onima koji su se tu eventualno našli upravo zbog te kompozicije – evo odmah onoga što čekate, pa ako vas ništa drugo ne zanima, možete mirno izaći van.
No za sve one koji iole ozbiljnije prate muzička dešavanja, njegov rad predstavlja daleko, daleko, više od toga. Još od sredine šezdesetih godina, Zlatko uporno poistovećuje muziku koju stvara sa jednom rečju, a ona glasi: ljubav! Takva formula obično ne donosi brze rezultate i slavu, ali i ne nudi ispraznost koja je prisutna sebe radi. Na tom putu bilo je i lutanja, preispitivanja, no upornost i želja po svemu sudeći nikada nisu nedostajali.
Interesantno je da je danas gotovo zaboravljena činjenica, a koja samo potvrđuje prethodno napisano, da se Manojlović još sredinom sedamdesetih oprobao u inostranstvu. I ne samo oprobao, što su i mnogi drugi učinili, već mu je pošlo za rukom da na evropskom tržištu objavi dva singla i album.
U ex YU analima ostaće upamćen i kroz rad u grupama Džentlmeni, Fleš, Dah i Gordi, ali i po jednoj činjenici kojom se danas ne može pohvaliti mnogo gitarista iz bivše nam države, a to je da mu je PGP RTB 1980. godine objavio čisto instrumentalni album pod nazivom “Zlatko i njegove gitare”.
Bio je to, ako ništa drugo, zaista hrabar potez u onom vremenu, jer instrumentalna muzika na ovdašnjim prostorima dosta teško pronalazi put do uha slušalaca. Ipak, ovaj album predstavio ga je kao jednog sasvim zrelog i apsolutno darovitog gitaristu, ali i autora i aranžeristu, koji je kao retko ko sposoban da osmisli i donese jako dopadljive melodije, koje udobno umeju da se smeste u duše onih koji i u kapima kiše čuju muziku i ritam. A to je za jedan instrumentalni album, sasvim dovoljno.
Danas, četrdeset godina kasnije, u rukama držim njegovo najnovije ostvarenje, pod nazivom “Crni labud”.
Album je sniman u dva nemačka studija koji se nalaze u Berlinu i Essenu u prolećnim i letnjim mesecima 2018. godine i sadrži jedanaest kompozicija koje su pevane na našem jeziku, dok se u okviru bonus tracka nalaze četiri kompozicije na engleskom.
Autor svih kompozicija, tekstova i aranžmana je Zlatko Manojlović. Za one koji to eventualno ne znaju, da napomenem da Zlatko već duži niz godina živi i radi u Nemačkoj pod umetničkim imenom Zed Mitchell, a o uspešnosti njegovog rada svedoči i činjenica da je na tamošnjem tržištu objavio šest albuma.
Preslušavajući ovaj album samo sam potvrdio svoje uverenje da Manjlović danas mirno i staloženo krstari predelima svoje duše, preispitujući više samog sebe, nego svet u kojem se nalazi. A kada dospete do te faze i muzika je upravo takva: ona postavlja pitanja, ali istovremeno daje i odgovore. Ona živi i traje neopterećena bilo čime drugim, pa čak ni sobom. Tu je, postoji i samo je pitanje trenutka kada će biti “uhvaćena” i darovana letom ka onima kojima to još uvek nešto znači.
Sve kompozicije su manje-više u gitarskom blues rock maniru, kao stvorene upravo za one koji vole slušati muziku zatvorenih očiju. Ako ste ljubitelj takvog pristupa ali i gitarskog zvuka, pohitajte i nabavite ovaj album, sigurno nećete pogrešiti.
Red je da pomenem i ostale članove Zlatkovog pratećeg benda, koji su mu pomogli prilikom realizacije ovog ostvarenja. Na prvom mestu svakako njegov sin, Todor Manojlović, koji je kao i Zlatko bio zadužen za glasove i električne gitare, sa posebnim naglaskom na slide gitaru, zatim tu su još i David Haynes – bubnjevi, Bernd Kistemann – bas gitara i Sascha Kuhn – klavijature. Programiranjem i produkcijom bavio je se sam Manojlović.
I za kraj ovog prikaza navešću nekoliko stihova iz kompozicije “Život nije film”, sa ovog albuma, koji na najbolji način oslikavaju onog Zlatka kakav je danas:
“Juče sam bio spreman
Da menjam svet i tebe,
Danas, kada sam mudar,
Ja menjam sebe
I uzimam život, život i ljude, kakvi su!”
Eh, kada bi svi naučili da menjamo sebe, svet bi bio mnogo lepše mesto za sve nas.
Goran Živanović
