Priča kaže da su se Keith Emerson i Greg Lake sreli sasvim slučajno u San Franciscu, na samom kraju šezdesetih godina prošlog veka. Emerson je već bio prezasićen svojom ulogom u grupi Nice, dok je Lake upravo odlučio da otkaže saradnju Robertu Frippu u King Crimsonu.
Neslaganja su nastala kada su Ian McDonald i Mike Giles napustili band, a Fripp je želeo da nastavi dalje pod istim imenom. Lake je smatrao da je to nemoguće, da su oni dali takav pečat grupi King Crimson (posebno McDonald), da bi bilo sasvim besmisleno i dalje protežirati to ime. S obzirom da Fripp nije tako mislio, Greg je shvatio da mora potražiti nove saradnike.
Kada je susreo Keitha Emersona, učinilo mu se da bi saradnja sa njim mogla biti itekako zanimljiva. S druge strane Keithu je, kao već osvedočenom virtouzu, upravo bio potreban neko poput Lakea: vrstan basista, odličan gitarista i pevač vrlo tananog osećaja, a uz sve to i izvanredan autor.
No svakako je valjalo potražiti i ostale članove koji bi upotpunili postavu, pa su njih dvojica došli na ideju da ponude saradnju Jimiju Hendrixu i njegovom bubnjaru Mitchu Mitchellu, no sve je palo u vodu kada je Mitchell došao kod njih dvojice u pratnji dva telohranitelja, čime je valjda hteo da istakne koliko je on uistinu veliki.
Nedugo zatim prisetili su se jako talentovanog momka iz grupe Atomic Rooster – Carla Palmera. Time su sve kockice konačno našle svoje mesto, pa je tako rođena grupa Emerson, Lake and Palmer.
Možda bi ovde trebalo naglasiti da se već u drugoj polovini šezdesetih godina pojavio fenomen “super-grupe”, koji je u neku ruku pokazao da se interes publike sve više okreće ka pojedincu, nauštrb celine benda, što je ovoj novoosnovanoj grupi samo pogodovalo, ako uzmemo u obzir da su njeni članovi bili izrazito sposobni individualci.
Uostalom, Keith Emerson je već važio za velikog virtouza (čitaj: čarobnjaka), na instrumentima sa klavijaturom, ali i čoveka kome na sceni nisu bile strane ni neke sasvim druge egzibicije: od bacanja noževa do “bludničenja” nad svojom opremom. Shodno tome, već su svojim prvim nastupom koji je održan na ostrvu Wight, 1970. godine skrenuli pažnju na sebe, a Emerson je gotovo automatski uznapredovao do šoumena ispred koga je u tom trenutku jedino bio Hendrix.
Njihov prvi album koji je objavljen takođe 1970. postiže veliki uspeh kako na britanskom tako i američkom tlu, a mene okreće, uz dužno poštovanje ostalih, prema opusu Grega Lakea.
Oduvek sam mislio da je suština uspeha ove grupe u dobroj meri podcrtana izrazitom stvaralačkom suprotnošću njih dvojice. S jedne strane Emerson (a donekle i Palmer), u mnogo čemu predvodnik “flash-rock” hijerarhije u koju su se pored njih udobno smestili i Genesis i Yes, sa svojim, u ono vreme svim mogućim i nemogućim čudima tehnike, zanimanjem za klasiku i veoma složenu instrumentalnu muziku, a sa druge, Lakeove snene, emotivne, nežne kompozicije, u kojima su često bile naglašene akustične gitare uz sasvim bajkovite tekstove.
Zanimljivo je da se kao poslednja kompozicija na B strani njihovog prvog albuma, smestila Lakeova “Lucky Man”, koja je uprkos takvom “statusu”, ostala najpoznatija njihova pesma sa te ploče, a i uopšte.
Lake ju je napisao veoma mlad, dosta pre punoletstva (po njegovim rečima nije je nigde ni zapisao, već je jednostavno osmislio a potom zapamtio) i ona u dobroj meri, kako muzički tako i tekstualno, oslikava njegovu stvaralačku ličnost koja je s jedne strane izražena u izuzetnoj nadarenosti, a sa druge – u skromnosti.
Posle su mnogi tu pesmu objašnjavali na svoj način (kako to inače i biva) i povezivali je sa ratom u Vijetnamu, sa čime u stvarnosti nema nikakvih dodirnih tački, već je jednostavno plod razmišljanja jednog adolescenta na temu ljudi i njihovih životnih sudbina.
Sa svakim sledećim albumom grupe EL&P koji je pristizao u moju kolekciju, sve sam čvršće bio u uverenju koliko je Greg Lake veliki autor.
Najlepšu potvrdu mog takvog stava 1977. godine donosi njihov dupli album “Works”. Ploča je zamišljena tako da svaki član grupe odradi po jednu stranu, a da jedna, tačnije ona četvrta, bude zajednička. Mišljenja sam da je Lake na ovoj ploči u mnogo čemu deklasirao ostalu dvojicu, sve da se na toj njegovoj strani našla samo eponimna “C’est La Vie”.
Nabavio sam potom i neke njihove ploče koje su se pojavile nakon ove, ali sasvim iskreno – ovde se moje zanimanje za ovaj bend zaustavilo, ali ipak ne i za Lakea, u mnogo čemu dušu, srce, ali i glas grupa King Crimson i EL&P.
Jer kao što stih u “C’est La Vie” kaže: “Postoji ljubav koja je previše duboka da bi se pokazala”, ovaj tekst je tek crtica onih osećanja koja su me prožimala dok sam slušao kompozicije koje je Greg Lake stvorio.
(Gregory Stuart Lake, 10 11. 1947. – 7. 12. 2016.)
Goran Živanović
