U razgovoru sa našim saradnikom, frontmen beogradske rock grupe Zid Mortal, Goran Šobić Sirano, tvrdi da oni mogu biti slavni i uspješni, a da ne moraju biti ni jadni ni glupi i da su, kad pogledaju slavne danas, možda već dovoljno uspješni.
Grupa Zid Mortal postoji dosta dugo, doduše bila je i duga pauza, ali je trenutno aktuelan album koji je vaše treće izdanje. Da li je on novi nastavak ili novi početak?
Na kraju se sabira a kraj je zbir svih početaka. Ovaj album doživljavamo kao novi početak, ne osvrćemo se na vreme iza nas, ipak je sada u pitanju nova postava benda i samim tim smo stvorili novi zvuk i novi duh.
Album se zove vrlo jasno ’’Monopol i riziko“ a opet mi se čini da krije neko drugo značenje ?
U pitanju su dve vrlo popularne društvene igre. Osvrnuli smo se na današnje stanje u društvu i shvatili da živimo u svetu te dve igre. S tom razlikom što biznismeni igraju ’’Riziko“ i šalju vojsku po svetu a vojnici igraju ’’Monopol“ i zauzimaju naftna polja. Mi ostali zavisimo od sreće u bacanju kockica.
Snimili ste prvi spot koji najavljuje album, koliko ste uspeli da u njemu pojasnite ovu vašu viziju trenutnih društvenih prilika?
U spotu za pesmu ’’Pet minuta sam“ upravo imamo ekranizovane ove dve situaciju, biznismene i vojnike koji se igraju za zelenim stolom. Ljudi žive obučeni u narandžaste uniforme na kojima piše ’’Prison Earth“, sa lancima na rukama, i žive sasvim opušteno svoje svakodnevne aktivnosti, radio voditelj, kupci u tržnim centrima, vlasnici firme, nesvesni da su ustvari u zatvoru. Nose brojeve na uniformama, koji predstavljaju pozivne brojeve zemalja našeg regiona, čime šaljemo poruku da nam je svima isto. Među njima ima i onih koji istražuju Mesec, jedini dokaz bekstva iz zatvora. Slobodni u spotu su umetnici, oni su uvek bili onaj avangardni deo društva koji je menjao svet na bolje. Lite motiv spota je zlatna ribica koja pliva u okruglom akvarijumu i koja je takođe u zatvorskoj uniformi a mi očekujemo od nje da nam ispuni tri želje.
Tekst pesme samo pojačava ovu poruku, govori o ljudima koji zatvaraju oči da bolje vide mrak, svesni da je sve oko nas globalna nepravda za ličnu korist, berza nesreća. Šta je poruka, ima li nade za revoluciju?
Za revolucijom uvek postoji potreba ali su toga svi na vlasti postali svesni pa su uspeli da uklone sve poluge koje bi mogle dovesti do te revolucije. To su postigli parama i medijima. Jer, svako onaj ko se predstavi kao vođa na tom putu lako odustane od te ideje zarad lične koristi, ili mu se lako uruši kredibilitet, tako da je našem junaku iz pesme ostalo samo da crni svet u belo ofarba tako što ostane pet minuta sam i masturbira. Nema više revolucije, o njoj će se uskoro pričati kao o dinosaurusima u muzejima gde će biti izložena u obliku figura od pleksiglasa.
Pesma je posvećena Hugu Lopesu, ko je dotični gospodin?
Hugo Lopes je Argentinac, svetski prvak u masturbiranju, koji je beležio svoje seanse godinu dana. Ono što je interesantno je da mu je prosečno vreme trajanja seanse iznosilo pet minuta.
Moram priznati da odavno nisam imao priliku da razgovaram sa autorom koji na ovakav način pristupa svom stvaralaštvu i koji se ovako dubokoumno bavi albumom. I neke druge pesme imaju svoje posvete, nadam se jednako interesantne?
Interesantna je posveta mojim muzičkim uzorima Nicku Caveu (pesma Crni veo) i Kurtu Cobainu (pesma Svet koji je prodao čoveka). Ali pretpostavljam da si mislio na pesme ’’999“ i ’’Volja“. Prva je posvećena Milici Rakić, devojčici koja je stradala od gelera 1999. godine dok je sedela na noši. Pesma počinje stihovima ’’Kroz prste protiče mi reka a da ne popijem ni kap“, a poentira u refrenu konstatacijom ’’Sve je u kolotečini, neprirodna smrt je prirodna“. Jedan od razloga te prirodnosti je i taj što nam te slike užasa puštaju preko TV-a i tako nam pomeraju granice i navikavaju nas da neprirodne stvari postaju prirodne. Pesma ”Volja“ je posvećena fotografu Kevinu Carteru koji je dobio Pulicerovu nagradu za fotografiju devojčice u Sudanu koja puzi ka izbegličkom kampu i gubi snagu od gladi a pored nje mirno stoji lešinar. Postoje teorije po kojoj je devojčica ustvari dečak i kažu da je bio spašen, postoji i tumačenje da fotografi smeju da slikaju ali ne smeju da utiču na okolinu, ali bilo kako bilo, Kevin je tri meseca nakon dobijanja nagrade za svoj rad izvršio samoubistvo.
Da li ovakav album može da dovede bend do velikog uspeha i slave u današnje vreme?
Život nam diktiraju trendovi i novac. Rock’n’roll već duže vreme nije ni jedno ni drugo. Ali to ne znači da je to nemoguće. Godine 1969. bio je impozantni Woodstock rock festival sa jasnom porukom mira, čovek je sleteo na Mesec i ja sam se rodio. Početkom te godine sva ta tri događaja su bila potpuno nerealna. Mi u bendu imamo suviše iskustva da bi morali da podilazimo trendovima ili da se prodajemo. Danas su zvezde osobe koje nemaju ni znanje ni umeće. Mi mislimo da možemo da budemo slavni i uspešni, a da ne moramo da budemo ni jadni ni glupi. A možda smo, kad pogledamo slavne danas, već dovoljno uspešni.
Ne možemo a da na pomenemo i tvoje druge aktivnosti, hobije, koji te dodatno opisuju. Ti si pesnik, menadžer, bivši radio voditelj. Kakve veze imaju Sirano i Berger?
Kada je bend objavio prvi album pojavila se potreba za menadžerom. Tako sam neplanski zašao i u te vode. Kasnije sam dobio ponudu da budem menadžer grupe FEUD, glumio sam u njihovom spotu za pesmu ’’Vlast“, dve i po godine smo zajedno stvarali tu magiju muzikom, spotovima i koncertima. Sarađivao sam i sa bendom ZAA, ali dosta kraće. Trenutno sam posvećen samo svom bendu. Pseudonim Sirano sam dobio kada sam vodio radio emisiju noćnog programa ’’Džiterbag“, emisiju o ljubavi i rock’n’roll-u. Legenda o Siranu de Beržeraku je jedna od najlepših ljubavnih legendi a on je kao musketar dok se mačevao recitovao stihove. Te iste stihove je pisao i kada je pomagao drugima u ljubavi. Pesme koje sam ja pisao sa namerom da ih odsvira bend sam objavio u prvoj zbirci pesama ’’Ovde ko uđe ne izlazi živ“ a nešto kasnije sam napisao poetski roman pod nazivom ’’Berger je kriv“. Posvećena je liku Bergera iz filma ’’Kosa“. Gest Bergera koji je žrtvovao svoju kosu a kasnije i život da bi pomogao drugima u ljubavi čini tu vezu između njega i Sirana.
Zašto Džiterbag?
Džiterbag je izmišljeno sazvežđe u koje ću jednog dana otići. Ime sam mu dao po koferu za gitaru, guitar bag, a koji kad se otvori, onako ufutrovan bordo somotom, podseća na sanduk. Kompletan stih iz te pesme ’’Dozivam kišu“ glasi ’’Moje telo je zvezda na nebu, astralna projekcija, oslobađam se strahova, Džiterbag, dolazim i ja“.
Da li u muzici danas postoji zdrava konkurencija?
U ekonomiji pa i u umetnosti konkurencija je zdrava pojava. Na estradi je to nezdrava pojava. Sve segmente zabave su zauzeli političari. Ako se i pojavi neka emisija zabavnog karaktera ona je uglavnom još jedna prilika da se prosek naruga vrlini. Ne znam kad se desilo to da ljudi koji imaju znanje i mišljenje nemaju gde da ga iznesu. Postalo je interesantnije kad neko nešto ne ume da radi a radi nego kad neko nešto ume i radi. Ne dovode muzičare da pokažu svoju virtuoznost nego političare da pokažu svoje razne skrivene talente, pogotovo sviračke.
Kako se album ’’Monopol i riziko“ sluša?
Znamo da je pravo umeće dodirnuti ruku sreće ali moramo je uzeti sami jer niko nam je dati neće. Stoga, otklonite od sebe sve što vam troši vreme i volju, stavite slušalice ili pojačajte uređaje do daske, pustite plejlistu našeg albuma i zaronite u sebe, otkrićete zatrpano blago, vašu posebnost.
Album ’’Monopol i riziko“ ima šansu da zauzme značajno mesto u istoriji naše rock muzike. Objavili ste i drugi spot, kakvi su vam dalji planovi?
Objavili smo spot singl za pesmu ’’Ovo je moj grad“. Napravili smo mali omaž spotu grupe EKV za pesmu „Još par godina za nas“. Tada je rock’n’roll nekako stao i vreme od tad nam je ukradeno. Planiramo da naše vratimo nama, počinjemo od našeg grada, a to je ustvari bilo koji grad.
Za kraj, reci nam, šta je to na čemu počiva optimizam, bolje sutra, nova rock scena?
Svet je oduvek opstajao samo zahvaljujući jednoj stvari, od nje smo satkani. To je emocija. Iskrene emocije su optimizam koji donosi bolje sutra i za nas i za nešto što još uvek nazivamo rock’n’roll.
Razgovarao: Milan B. Popović
