Prvi moj susret sa nekim bugarskim muzičarima dogodio se negde sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tada sam živeo veoma blizu glavne saobraćajnice, na pravcu Crnogorsko primorje – Beograd, što je i bio preduslov za takav susret.
Jednog predvečerja, početak septembra je bio, zatekao sam se u dvorištu, kada je na ulici zastao automobil iz koga su izašla dva nepoznata mladića. Uz uljudan pozdrav, upitali su me za ime, a kada sam im odgovorio, rekli su da sam im upravo ja potreban.
Ubrzo su mi objasnili da ih je na mene uputio neko iz komšiluka, koga su upitali da li u blizini živi neko ko se bavi muzikom. Zatim su rekli da su iz Bugarske, da su proteklih par meseci svirali u Herceg Novom i da se sada vracaju kući, ali da imaju mali problem. Koliko sam shvatio, do dolaska na granicu, moraju rasprodati instrumente koje su kupili kada su izašli iz Bugarske, jer ih jednostavno ne mogu legalno uneti u svoju zemlju. Dobar deo instrumenata su već i rasprodali, meni su tada ponudili bas gitaru, ako se dobro sećam u pitanju je bila Yamaha, a cena je zaista bila izuzetno niska.
Objasnio sam im da ne sviram bas, već solo gitaru i upitao ih da li su svesni da gitara vredi znatno više. I te kako im je to bilo jasno, ali kažu – bolje išta nego ništa. Na granici bi im i tako oduzeli instrumente.
Ponudio sam ih da sednu i da se malo osveže, bilo mi ih je nekako žao. Međutim, ubrzo je to preraslo u jedno potpuno drugo osećanje, kada sam, dok smo ispijali kafu, tom basisti dao u ruke svoju akustičnu gitaru. Kakav muzičar! Oduševio sam se.
Ubrzo sam shvatio da je ceo taj njihov bend bio sastavljen od muzičara koji su imali diplome Muzičke akademije, jer drugog načina za legalni izlazak iz njihove zemlje, a u svrhu bavljenja tim poslom i nije bilo.
Objasnio sam im da se i kod nas ne dolazi baš tako lako do dobrih instrumenata, na šta su oni samo odmahnuli rukom i rekli kako bi bili presrećni da žive u zemlji kao što je Jugoslavija.
Prozborismo još koju, a zatim su se zahvalili, seli u auto i otišli. Dugo sam gledao za njima. Eh, živote – pomislio sam. Ta bas gitara je, kao i svi instrumenti na kojima su tog leta svirali, verovatno negde usput, otišla u bescenje. A ja sam tada osetio ponos što živim u takvoj zemlji. U zemlji, u kojoj bi i drugi tako rado živeli.
Šta je bilo posle, znamo svi. Koliko bi danas, nakon 35 godina od tog događaja, bilo onih koji bi rado ovde živeli, zaista ne znam. Znam samo, da i oni koji su ovde rođeni, odlaze. I od tada uvek, kada me “put nanese” na neku sjajnu kompoziciju sa bugarskog podneblja, setim se te dvojice momaka. Setim se i neke tuge u njihovim očima. Ili mi se to samo učinilo?
Ko zna šta je sada sa njima? Ali hoću da verujem da su ipak pronašli svoju sreću. Imam puno prijatelja koji mi često prosleđuju neke izvođače za koje smatraju da bi mi mogli biti interesantni. Tako je bilo i ovaj put. I odmah sam se prisetio nekih davnih godina i one dvojice momaka.
A izvedba ove pesme sa bugarakog podneblja je jednostavno predivna. Kakvo fascinantno vladanje melodijom, harmonskim sklopovima… Ali da ne pišem dalje. Poslušajte pažljivo. Vredi, verujte mi.
Goran Živanović
https://www.facebook.com/bgtraditsia/videos/391987974916549/?t=30
