Vladimir Furduj Furda: Potpuno je pogrešno vreme
Jedan od najvažnijih bubnjara ex YU rock scene, preminuo je 2015. godine u sedamdesetoj godini života. Iza sebe je, u muzičkom smislu, ostavio neizbrisiv trag posebno kroz rad u Elipsama i Korni grupi. Uz još nekoliko imena domaće scene, utabao je staze mnogim mlađim bubnjarima koji će doći nakon njega. Razgovor je vođen za potrebe emisije “Gramofon”, radija Požega, 9. novembra 2006. godine i do sada nije objavljivan u štampanim medijima.
Razgovo vodio: Goran Živanović
-Jako zanimljiva priča vezana je za Vaše muzičke početke. Na neki način slučaj je odredio Vaše buduće saradnike, a sve se odigralo u Makarskoj. Možete li nam reći kako se sve to dogodilo?
FURDA: Da, sve se zaista odigralo U Makarskoj. Tamo se tada otvarao neki sportski centar i grupa Siluete u tadašnjoj postavi, je tu došla da svira. To im je bila jedna od prvih tezgi. Međutim, otvaranje sportskog centra je kasnilo nekoliko dana i oni su faktički u tom periodu ostali bez posla. Potom je došlo do prvih razmirica. Naime, gitarista Ika Stanić se zbog ženidbe vratio u Beograd, nije mogao više da čeka. Kada je došlo vreme da se počne sa svirkom, imali su problem jer im je jedan član nedostajao. Kako ne bi došlo do nesporazuma, jer je u ugovoru pisalo da ih je petorica, oni su me pozvali da stanem na binu i da samo držim gitaru, faktički da statiram dok se Ika ne vrati. I tako sam ja sa Siluetama počeo prvo da sviram gitaru. Nešto kasnije, njihov bubnjar MIne (MIroslav Minić MIne, op.aut.) se razboleo, pa sam ja zamenio i njega i tako je počela moja muzička karijera. Po povratku u Beograd formiraju se Elipse i ja tu postajem stalni član.
-Zameniti Mineta u to vreme nije bila mala stvar. Naprotiv, bila je to velika hrabrost. On je bio jedan od prvih beogradskih bubnjara koji je tražio i pokušavao iz instrumenta izvući onaj pravi, rokerski zvuk. Slažete li se ?
FURDA: Jeste, upravo tako. Mada, ja sam dok sam bio sasvim mali u kući uvek nešto “svirucao” po nekim šerpama, loncima (smeh), imao sam taj neki ritam u meni. Tada nisam ni bio svestan da je to tako. Prvo sam svirao harmoniku, pa onda gitaru, svašta je tu bilo. Na kraju je iz mene bukvalno izašlo ono za šta sam po svemu sudeći ipak najtalentovaniji.
-Simke (Zoran Simjanović), mi je jednom prilikom rekao da ste Vi u trenutku kada ste zamenili Mineta bili apsolutni početnik, ali je takođe nagovestio da ste se jako brzo uklopili u čitavu priču odnosno, nije vam bio preveliki problem da savladate njihov repertoar.
FURDA: Pa oni su svirali stvari koje su tada mladi ljudi slušali. Kao što danas mladi slušaju recimo rap, hip hop, itd. Mi smo svi slušali istu muziku. Naravno, tada nije ni bilo toliko različitih stilova. Bio je jazz, domaća zabavna muzika, dakle ona festivalska i ono što je velika većina mladih tada slušala: The Shadows, Cliff Richard… malo nekog bluesa. Znači, svi smo mi to manje-više znali, i to apsolutno nije bio nikakav problem, da se čovek uklopi u tu svirku. Naravno da danas to ne bi moglo tako da funkcioniše, ali tada smo svi “skidali” iste stvari. Domaće muzike nije uopšte bilo, odnosno bar ne takve. Bili su ti festivali, Opatija, Zagreb, Beogradsko proleće, putem kojih se plasirala autorska muzika, ali to je bilo nešto sasvim drugo.
-Po povratku u Beograd nastaju čuvene Elipse. Pored Vas i Simketa, tu su još i Moma Radovanović, Đura Dmitrović, pevač je bio Slobodan Skakić Skaka, naravno i Bojan Hreljac, dakle jedna poprilično ozbiljna postava. Tada počinjete praviti i prve snimke. Kako je Vama tada izgledalo to prvo studijsko iskustvo, kakve utiske nosite iz tog vremena?
FURDA: Pa… pravo da Vam kažem… niko od nas ništa o tome nije znao, što je i normalno. Ipak, pre no što smo snimali prvu ploču, pravili smo neke snimke za radio, pa smo na neki način već tada uspeli da tu tremu razbijemo. Za potrebe tadašnjih radio emisja snimali smo neke pesme, pa čak i one partizanske, namenske. I tu smo se malo išlifovali. Kada smo kasnije došli u studio, nekog iskustva je tu bilo, ali u svakom slučaju za nas je to bila velika novost. Sećam se onih vrlo strogih snimatelja, koji su tada radili po četiri sata dnevno. Kada istekne to vreme oni samo kažu – hvala, doviđenja. A mi se ovamo mučimo, izgaramo, ne možemo da isčekamo da napravimo neki zvuk, što je bilo veliko čudo za ono vreme. Tu su bila dva ili četiri kanala maksimalno. No ionako se sve to zajedno snimalo. Postavite pojačala, mala je to snaga bila, 20W recimo, maksimalno 30. Bubnjevi su se ozvučavali sa jednim, najviše dva mikrofona. Svi stanemo u krug, pevač peva, znači svi odjednom… Sve u svemu, to je jedan opšti haos bio, jer nisi smeo da pogrešiš. Nema tu vraćanja… jedanput, dvaput i gotovo. I onda, nisi ti tu mogao da daš nešto sebe previše, kad stalno razmišljaš – da l’ ću da pogrešim, da l’ neću da pogrešim.
-Bez obzira na uvežbanost?
FURDA: Pa daaa… ipak je to potpuno drugačiji pristup od onog na koncertu. U studiju se sve živo čuje. Ako slučajno pomeriš stolicu, svaka pa i najmanja greška i nepažnja se čuje. Naravno, sada su uslovi sasvim drugačiji. Ali bez obzira, svaka greška se i sada čuje, samo što je danas sve to lako ispraviti, može da se ponavlja u nedogled.
-Kornelije Kovač napušta sarajevske Indexe i septembra 1968. u Beogradu osniva Korni grupu. Vi i Bojan Hreljac postajete članovi te nove postave. Ako uzmemo u obzir da vas dvojicu smatram za jednu od najvažnijih, odnosno najboljih ritam sekcija ex YU rock scene, koliko je sama ta činjenica u startu olakšala Koneliju posao i doprinela onom što će kasnije značiti Korni grupa na domaćoj sceni?
FURDA: Pa sad, ipak smo mi pre toga radili jednu drugačiju vrstu muzike, skidali smo one stare stvari i slično. A kada je Kovač došao, izneo je ideju da sviramo isključivo autorsku muziku. Nagovestio je da već ima neke svoje pesme, ustalom i sa Indexima je već imao par nekih svojih stvari, i predložio da probamo da uradimo i one pesme koje bi eventualno imao neko od nas. Tako da je na neki način, kada je sam pristup u pitanju, to ipak bio neki novi početak uz sve tadašnje standardne rock primese. Ali, sigurno je da je ta uigranost Hreljca i mene koju pominjete, bila jedan plus. Svakako je to pomagalo da lakše dođemo do nekog finala. Možda bi da je bilo drugačije, da se nismo poznavali i muzički i kao ljudi, trebalo mnogo više vremena.
–Korni grupi su neki zamerali što je radila na dva koloseka. No svakako da vaš rad u domenu progresivnog rocka možemo smatrati za pionirski na ovim prostorima. Malo pre prvog albuma Korni grupe, pojavio se prvenac grupe Time, koji je takođe više nego odličan. Međutim, kod Korni grupe je postojala i ona druga strana, strana “lakših komada” da se tako izrazim. Interesuje me Vaše mišljenje o svemu tome.
FURDA: Pa… to je bio neki naš početak. Bata je došao sa tim nekim kompozicijama i kako je on napredovao, ili je bolje da kažem – kako je muzika napredovala, a slušali smo u to vreme zaista mnogo i tako je ostalo do današnjih dana, tako smo i mi počeli da menjamo stil. Od nekih pesama šlagerskog tipa, pa nadalje. Konačno, u Srbiji se prvi put dešavalo tako nešto. Indexi su to već radili, pa smo i mi hrabro uronili u te vode. I kako je Kovač napredovao, tako smo i mi zajedno sa njim napredovali.
-Kornelije tvrdi da je stalno podsticao autorski rad svih članova. Međutim, takođe je izjavio da je vrlo često radio aranžmane za svaki instrument ponaosob. Imajući to u vidu, šta mislite koliko je bilo demokratičnosti u Korni grupi? Koliku ste recimo Vi imali umetničku slobodu da se izrazite putem svog instrumeta?
FURDA: Pa ne mogu reći da on nije dopuštao tu slobodu. Međutim, nešto drugo se tu dogodilo. Mi smo dolazili sami sa sobom u sukob. Ranije je ipak bilo puno lakše, imao si gotovu stvar, skineš je i odsviraš. U ovom slučaju si morao nešto svoje da daš. Događalo se povremeno da je za tako nešto bio potreban malo duži period. Kada Kovač uvidi da sve to ne ide kako treba, on je obično dolazio sa predlogom šta bi ko pojedinačno trebao da svira. U mom slučaju konkretno, ipak nije puno detaljisao. Usaglasili bi se oko određenog ritma, a ostalo je uglavnom bilo na meni. Znači, on bi na probu doneo jednu temu i mi smo to razrađivali. Naravno, tu je tu bilo i naših ideja, ali ono osnovno bilo je njegovo. Kako je vreme prolazilo mi smo sve više ulazili u taj njegov “štos”, pa su i te neke naše kreacije bile sve prisutnije.
-Korni grupa u početku nije mogla da reši problem pevača. Ostali deo postave je bio stabilan, izuzev promene na mestu gitariste, kada je Josip Boček zamenio Borka Kacla na predlog Dada Topića. Kako je došlo do te promene? Da li je Kacl odlučio sam da ode ili je nešto drugo bilo po sredi?
FURDA: Ne, ne… nije on sam odlučio da ode. Borko Kacl je bio čudan čovek u neku ruku. Ja sam stekao utisak u ono vreme da je on ušao u muziku po principu – eto ja lep, mlad, zgodan, malo sviram, a tu su i devojčice itd. Činilo mi se da nije ušao u sve to zato što je voleo muziku. Malo je sad… govoriti o njemu… mislim čovek je tragično izgubio život, ali zaista je stagnirao i svi smo došli do zaključka da nas on koči. Onda je Dado rekao – ljudi, ako je to problem imam ja izvanrednog gitaristu koji je sa mnom svirao u Osijeku u Dinamitima. I Kovač jednom prilikom pozove Jozu na probu i mi odmah shvatimo da je on upravo ono što nama treba. Posle je Kornelije rešio to kako je rešio. Zahvalio se Borku i to se tako završilo.
-Od svih pevača koji su prošli kroz Korni grupu koji je po Vašem mišljenju ostavio najdublji pečat?
FURDA: U svakom slučaju Dado i Zlatko Pejaković. Dado sasvim sigurno, ali ipak je on u grupi bio dosta kraće, Zlatko je svakako bio najduže, ali mišljenja sam da je doprinos njih dvojice podjednak, sto se tiče kvaliteta. E sad, kao što već rekoh, Zlatko je pevao mnogo duže od Dada pa je samim tim i puno dao za bend. Mišljenja sam da smo tek sa tom italijanskom pločom (“Not An Ordinary Life”, op.aut.), pokazali šta znamo, a nju je Zlatko otpevao. To je bio neki naš vrhunac, ali smo se nažalost nakon tog albuma razišli. Nisu po sredi bile neke svađe, već su Pejaković i Boček otišli u vojsku i sve je nakon toga nekako spontano došlo. Otišao je svako na svoju stranu.
-Po razlazu Korni grupe radite kao studijski muzičar na snimanju mnogih ploča, ipak time se ne zadovoljavate pa 1976. odlazite u Švajcarsku, gde upisujete tamošnju Jazz akademiju. Kakve utiske nosite sa tog dvogodišnjeg usavršavanja?
FURDA: To je bilo zaista sjajno. U Bernu je ta škola inače. Interesantno je da je tamo jedan od predavača bio i Duško Gojković i naravno još puno izuzetnih muzičara, Amerikanaca. Recimo, profesor gitare je bio čovek koji je svirao sa Ellingtonom (Duke Ellington, op. aut.). Za upis je potrebno položiti prijemni, naravno. Mislio sam da će to biti neki bauk, ono “vade oči, lome ruke, noge”, međutim ništa od toga. Možete uzeti samo svoj instrument ili malo proširiti interesovanja na harmoniju i slično. U tom slučaju pored svog instrumenta obavezan je i klavir i prijemni je obimniji. Na primer, pogađate tonove koje je neko odsvirao, zatim akorde, pa tonove u akordu i slično. Ali nije to nikakv problem i to je sve stvar vežbe. Ja sam se recimo u prvoj godini ograničio na bubanj, a posle sam odlučio da se malo posvetim i drugim stvarima, da ne ostanem slep kod očiju.
-1985. objavljujete solo album “Furda” na kome su učestvovali zaista vrsni muzičari. To je za sada Vaš jedini solo album?
FURDA: Tako je, ja sam svojevremeno krenuo da radim drugi, ali sam morao otići trbuhom za kruhom, pa sam jedno četiri-pet godina bio “napolju”, tačnije od ’89. do ’94. godine. Zatim sam se vratio, baš u ono neko najgore vreme, nakon ove naše nesreće i rata koji nisam mogao ni pretpostaviti da će da se dogodi.
-Da li još uvek imate svoju školu bubnjeva u Beogradu?
FURDA: Da, još uvek. Trenutno imam desetak učenika.
-Koliko sam upoznat, pripremili ste i knjigu na tu temu?
FURDA: Da, sve sam pripremio i platio, ali me je izdavač nažalost prevario i knjiga još uvek nije izašla. Upravo sada, ovih dana, se spremam da to sve obnovim i radim ujedno na još jednoj knjizi koja će tretirati kordinaciju bas bubnja, doboša i timpana. Znači samo ti neki prelazi, neke “cake” što bi rekli. Jedna malo uža specijalnost za sladokusce.
-Saradjivali ste i sa Kirem Mitrovim, sa Batom Kostićem ste pokrenuli grupu Rock Stars.
FURDA: Da sa Mitrovim sam pravio bend (Into, op.aut.), koji je svirao te neke funky stvari. Malo je tu bilo i soula, zatim fusion, rhythm and blues. To je jedno vreme jako dobro funkcionisalo, ali je ipak na kraju ipak “puklo”. Sa Batom je takođe jedno vreme bilo zaista sjajno, ali je on iz porodičnih razloga izašao iz te priče. Ali sve u svemu, pogrešno je vreme potpuno. Sad su ovi “splavari” na ceni. Joksimović i ostali. Da ne kudimo nikog, ništa nemam protiv, daleko od toga. Ko voli nek izvoli.
-Svojevremeno sam Kepu iz Smaka upitao da nabroji najvažnije bubnjare ex YU scene. Pomenuo je Ratka Divjaka, Ipeta Ivandića i Vas. Koja bi imena po Vašem mišljenju svakako trebalo pomenuti?
FURDA: Pa ja bih tu dodao i Pecu Peteja, koji je svirao u splitskim Delfinima, grupi Time, Jazz orkestru televizije Zagreb…
–U poslednjoj postavi Indexa…
Jeste, sa Indexima. To su ljudi koji su obeležili moju generaciju. Ima tu svakako još imena, ali kada je r’n’r u pitanju dodao bih još samo njega.
I na kraju, kako bi glasila neka poruka mladim bubnjarima, koji ne mogu imati tu privilegiju da budu u Vašoj školi?
FURDA: Vežbati, vežbati i samo vežbati. Da veruju i istraju u onom što rade. Naravno, poželjno je uvek pitati za savet, slušati druge, konsultovati se, ne biti iskompleksiran u slučaju da nešto treba nekog da pitaš. Naprotiv – što više pitati, pa čak i ako nešto znaš, dobro je proveriti kako neko drugi razmišlja, pa uporediti mišljenja. To je moje životno iskusto. Tako su u krajnjem slučaju mene učili i mislim da su me dobro naučili.
