Jedan od ključnih činilaca koji određuje kvalitet nekog albuma, po svemu sudeći je atmosfera kojom je praćen tok njegovog nastanka.
Svim velikim bendovima i velikim producentima to je apsolutno jasno. Od atmosfere koja vlada u studiju tokom snimanja, umnogome zavisi da li će velike pesme biti upropašćene ili naprotiv, iz ničega biti stvoreno nešto.
Note, harmonije i reči, važni su sastojci neosporno, ali uhvatiti onaj magični trenutak njihovog stapanja, pronaći formulu koja ih objedinjuje, znači da ste zaronili u suštinu. A to je istinski presudno za onoga ko će kasnije sve to slušati. To podrazumeva, da li ste nekom pesmom preneli istinu ili laž. Da li ste odvojili bitno od nebitnog. Veliko od malog. Odnosno, jeste li sasvim i bez zadrške iskreni.
Bezbroj je primera koji svedoče tome u prilog.
Kada su Rolling Stonesi na svojoj američkoj turneji, koju su upriličili nakon što su u svoje redove doveli Micka Taylora imali tri dana pauze, nisu ni časka čekali. Umesto izležavanja pohitali su u legendarni “Muscle Shoals” studio u Alabami, na dubokom američkom jugu. Neko je takav postupak možda video tek kao hir razmaženih zvezda. Ali ne! Oni su tačno znali šta rade. Krenuli su u potragu za onim kulturnim ambijentom, za inspiracijom, koja je nadahnjivala i njihove idole. Stare blues majstore.
U tom turobnom betonskom zdanju (studio Muscle Shoals Sound je bio smešten unutar stare fabrike mrtvačkih sanduka), u tri noći, nastale su tri ključne kompozicije za njihov legendarni album Sticky Fingers: “Brown Sugar”, “You Gotta Move” i “Wild Horses”.
I stvarno, možete li zamisliti da su ove pesme nastale bilo gde drugde izuzev baš tu, gde su mogli nesmetano zaroniti u same izvore i nadahnuća koju donosi takvo mesto i njegova okolina. Jesu li mogli i kod kuće, prežvakavati određene blues šablone? Mogli su, ali nisu. Upravo zbog toga, ove pesme i jesu bile i ostale velike.
A kao potvrdu gore napisanog potsetiću na činjenicu da su kasnije, za vreme rodjendanske proslave Keitha Richardsa i Bobbyja Keysa, Stonesi u Olympic studiju snimili još jednu verziju pesme “Brown Sugar”.
Na tom snimanju učestvovali su Eric Clapton i Al Kooper. Ali avaj, ni prisustvo takvih bardova nije pomoglo da se dosegne ona atmosfera i magija koju su uhvatili u Muscle Shoals odajama.
Šta sve producenti i snimatelji nisu radili ne bi li što vernije preneli i dočarali atmosferu neke kompozicije ili pak celog albuma.
Znate li kako je recimo sniman prvi album grupe Bad Company? Za zvuk ovog albuma bio je zadužen Ron Nevison. A on je tako dobro preneo svu magiju raskalašnog života koji su u to vreme vodile R’n’R zvezde, da je nakon ove ploče postao veoma tražen producent.
Ali, za to je bilo potrebno veoma mnogo truda, eksperimentisanja i dovitljivosti. Bubnjevi su snimljeni u hodniku, a vokal za naslovnu numeru pod vedrim nebom, u kasne sate. Možete li zamisliti Paula Rodgersa kako prolama kroz mrklu noć: baaaad coompany!
Magija je uhvaćena i grupu više ništa nije moglo zaustaviti.
U svakom slučaju, primera je zaista mnogo.
Pomenimo i grupu Traffic koja je u rock svet uvela novu modu, a to je bežanje u prirodu, na “oporavak” i pripremu novog materijala. Recimo, njihov album “John Barleycorn Must Die u potpunosti je realizovan u jednoj kolibi u blizini seoceta Aston Tirrold, Berkshire, koje jedva da ima trista stanovnika, a tu je snimljena i legendarna fotografija koja se nalazi u unutrašnjosti samog omota.
Možemo ovde navesti i prvenac grupe Black Sabbath koji i danas deluje kao da su ga stvorile sile mraka. Cela “kvaka” se sastoji u tome da je sve snimljeno za samo dva dana. Nisu se obazirali na silne “pikove” koji su izbijali i na što-šta još. Sve je moralo biti sirovo i autentično. Ako na to dodate i gitaru Tonyja Iommija prešitmanu na sniženo E, shvatićete odakle potiče tako mračan i zlokoban zvuk.
Možda je ovu priču najbolje završiti sa par rečenica koje je izgovorio Robert Plant, u želji da objasni magiju njihovog legendarnog četvrtog albuma: “Kada bi osećaj bio dobar, bez obzira što je istovremeno tonalit za dlaku bio promašen, bilo gore ili dole, na to uopšte nismo obraćali pažnju. Ostavili bismo sve tako kako i jeste, samo zbog dobrog osećaja, jer je to ipak najvažnije”.
Pa da! To i jeste Rock and Roll!
Goran Živanović
