Mnogi koji su propustili prošlogodišnje prve koncerte energične blues rock pjevačice Beth Hart u Zagrebu i Beogradu novu su priliku imali ovog vikenda, a sudeći prema reakcijama, vatrena Amerikanka bi ubuduće svake godine mogla pohoditi ove krajeve.
Nakon Bogaloo kluba prošle godine, Beth Hart je 1. 12. u Zagrebu dobila ekskluzivniji prostor Lisinskog, a u Beogradu je 2. 12. pjevala u istom prostoru, Hali sportova na Novom Beogradu.
I onda i sada, fascinirala je publiku prvenstveno vlastitim užitkom u koncertu i vidljivom željom da pruži sve od sebe, a to ljudi osjete, pa je sasvim jasno zašto s nevjerovatnom lakoćom Beth fascinira one kojima pjeva.
Znajući to, pred njeno drugo gostovanje vladala je ogromna euforija, potaknuta osjećajem da vas čeka susret sa dragim prijateljem kojeg ste vidjeli nedavno i jedva čekate ponovo.
Beogradski koncert Beth Hart pratio je Ivan Makragić.
Predgrupa u efektnih pola sata bila je blues atrakcija Mr. Swagger i Pera Joe te Katarina Pejak, kao gosti. Pera Joe ispred grupe Texas Flood već je bio predgrupa Hartovoj na prošlom koncertu, i sada je reprizirao svoju ulogu ali u drugačijem sastavu. Pola sata nakon njihovih pola sata, dakle tačno precizno u minut kako je i najavljeno, u 21.30 izlazi na binu ona, njeno veličanstvo – Beth.
Prošli put ona je originalno i nadasve nadahnuto napravila preokret i izašla je na svoj koncert direktno iz publike, sa tribina, sakrivena, da niko ne očekuje. Možda je i sada bio taj osećaj, da će ona izvesti nešto tako spektakularno i atraktivno, ali ne, izostalo je to iznenađenje, već je Beth izašla normalno, rutinski, iz mraka na pozornicu. Vidno raspoložena, srećna, osmeh nije skidala, i krenula sa prvom pesmom “Sinner’s Prayer”.
Proslavu 25 godina karijere Beth obeležava i u Beogradu, za koji je pričala da joj je bio najlepši nastup u prošloj sezoni na istoj turneji. Više puta nominovana za nagradu Grammy i Blues Music Awards, Hartova na sceni deluje skromno, kao da je u nekom manjem zagušljivom klubu, gde se sfumato probija kroz vazduh i hipnotiše publiku, a njoj je u suštini svejedno da li svira za 50 ili 5000 duša.
Beth žestoko sa svojim bendom nastavlja dalje sa poznatom “Baby Shot Me Down”, a publika je uveliko u nekoj vrsti delirijuma, sve vreme peva, poskakuje ili bez treptaja gleda u svog favorita koji dominira scenom. Istina, koncert ovog puta nije bio rasprodat kao 2017., tribine su bile malo “uspavane”, ali zato je parter bio neumoran.
Kada se Beth pojavi, sa tetovažama i tim razgolićenim imidžom, ima se utisak da jednostavno voli da dominira prostorom, i kakav briljantan glas ima, očekuje se da će razvaliti sa hard rock ili hevi metal numerama, da eksplodira svaka hala. Ali, izgled vara, na prvi pogled snažna i gruba, u suštini nežna i emotivna. Voli Beth da pleše, da zavodi, voli da jednostavno bude – Žena, poželjna, ženstvena, seksepilna, i toga se ne stidi, niti ustručava da pokazuje. Kao da vodi ljubav sa svojom publikom, u toj razmeni energije, hemije, identičnog raspoloženja, veoma uzvraćena ljubav, nesebična i jaka.
Ova intimna svirka možda bi više odgovarala manjim prostorima, kao Dom omladine, gde bi Hartova bliskije došla do izražaja svima. Nije nju Hala sportova progutala, nikako, Beth to svakako ne bi dozvolila, već uspešna muzičarka sa specifičnim žanrom negde više odgovara intimnosti koju će prisnije podeliti sa svojim obožavaocima.
Beth Hart nije zvezda u pravom smislu reči, nije ona Madonna, ni Lady Gaga, nije ovo pop muzika, ako su neki mislili da će to dobiti ovde ove noći, svakako su ozbiljno zalutali.
Silazila je ona u publiku, da malo omiriše parter, da oseti fanove… a najjači utisak Hartova ostavlja kada seda za klavir, koji svira virtuozno i savršeno, uz predivan glas koji seče. Ume ona tako biti i jako nežna, a ne više žestoka, što dokazuju izvođenja njenih dragulja i balada – “I’ll Take Care of You“ ili usporenom klavirskom melodijom – „Baddest Blues“, posle čega je ustala od klavira i učinila nešto lepo. Gitarista sa akustičnom gitarom jedini je bio uz nju, i u vrlo prijatnom aranžmanu za glas i gitaru izveli su “Ain’t No Way“.
Kada su jednog muzičara davno pitali šta je to blues, on je nakon kratkog razmišljanja rekao: “Blues je kada se dobar čovek oseća loše.” To i jeste suština života, umetnosti, muzike, svega što ispunjava dušu. Beth, iako deluje srećno, veselo, ima ona svojih ličnih drama, koje je podelila sa publikom. “Sledeća pesma je posvećena mojoj sestri. Ona je meni bila sve, i eto, preminula je od prekomerne doze narkotika. Ovo je za nju.” Pesma simboličnog naziva – “Sister Heroin”. U sali muk, saosećanje. Kako reagovati nakon ove ispovesti? Jedino su mogli da aplauzom pozdrave ovaj gest.
Imala je Beth Hart i obrade, kao pesmu “I Used to Smoke, I Used to Drink“ gospel umetnice LaVern Baker. Nizale su se još neke njene drage pesme, da bi onda zvaničan deo završila na klaviru uz samu binu koju krase sveće – „Take it Easy on Me“ i „Leave the Light On“.
Beth još malo priča publici kako je pisala poslednju otpevanu pesmu, zahvalila se i povukla sa pozornice. Onda, naravno, brzo sledi bis, sa biserima – „Trouble“, prava žurka pred binom, kao i hitovi „Love is a Lie“ i neizbežna ‘’Fire on the Floor“. Ona odlazi, publika očekuje još, ali Beth Hart nakon 95 minuta energične blues svirke smatra da je to kraj, da je sasvim dovoljno, iako publici nije bilo dosta.
Jednostavno, očekivalo se previše, dobilo se umereno.
Kako god, Hartova se upisala u red onih omiljenih muzičara koji često dolaze u Beograd, uvek ostave izvanredan trag i vraćaju se svaki put sve bolji i moćniji: Nigel Kennedy, The Prodigy, Mariza, Luz Casal, Stereo Mc’S.
