Možda su neki životi besmisleni. Ali postoje i besmislene smrti. Smrti, ničim opravdane. A rock muzika vrvi od njih… Hendrix, Bonham, Brian Jones… Tek su neka od imena iz te priče. Ipak jedno je gotovo zaboravljeno…
“Ovo je najbolji bend koji sam čuo u životu” – izgovorio je Jimi Hendrix slušajući grupu Chicago Transit Authority, u backstageu legendarnog kluba Whisky a Go Go, 1969. godine. I dodao: “Ovaj gitarista je bolji od mene”. Takve izjave nisu hranile samo njihov ego. Bila je to hrana za njihovu dušu.
Dve godine ranije, u Čikagu je formirana postava koja je želela drugačiji zvuk. Želeli su da sviraju r’n’r “obojen” duvačima. Neobičan eksperiment za to vreme. Ne obraćajući previše pažnju na drugačija mišljenja, daju sebi ime Big Thing, ali ga ubrzo menjaju u Chicago Transit Authority, po ideji Jamesa Williama Guericia, producenta zbog koga se sele u Los Angeles, u cilju uspostavljanja saradnje i konačnog proboja na šire tržište.
Njihov prvi album, objavljen u aprilu 1969. godine, bio je dvostruki, što je tada bilo potpuno neuobičajeno. I još nešto je bilo neobično: Svi odreda u grupi su bili vrhunski instrumentalisti. No jedno ime je gotovo odmah ostalo upamćeno. I u autorskom i u sviračkom smislu.
Terry Kath.
Ako postoji neka čudesna kompozicija kojom je ne samo otvoren jedan album, već i čitava karijera nekog benda, onda je to “Introduction” grupe Chicago, sa njihovog prvog albuma, koju je upravo napisao gitarista Terry Kath i otpevao, svojim prekrasnim blues baritonom.
Ne treba preskočiti ni njegov neobični eksperiment, kompoziciju “Free Form Guitar”, koju je možda najbolje opisao njihov trubač Lee Loughnane: “Terry je radio sve ono što je i Hendrix radio, pre nego što smo uopšte i čuli da Hendrix to radi”. Ili kako je to i sam Kath izjavio za časopis “Guitar Player”, u jednom od retkih intervjua koji je uopšte dao: “Jimi je svirao sve stvari koje sam oduvek imao u glavi. Nisam mogao da poverujem šta slušam, kada sam ga prvi put čuo”.
Ipak, album je dosegao tek sedmnaestu poziciju na top listama u Americi, dok je istovremeno grupa Blood, Sweat and Tears koja je imala sličan pristup, već zasela na vrhove top lista popularnosti.
U to vreme, istoimeni gradski prevoznik u Čikagu im je zapretio tužbom zbog korišćenja njihovog imena, pa grupa skraćuje ime u Chicago i ulazi u studio, kako bi snimili drugi album. Na tom ostvarenju (dupli album, takođe), pored ostalih kompozicija nalazi se i “25 Or 6 Tu 4” u kojoj je sublimirano sve ono što inače i čini grupu Chicago: čudesna melodičnost, izuzetna virtouznost i vanvremenska solo partija Terryja Katha.
Ta ploča im uveliko otvara put ka Evropi. Na njihovoj prvoj turneji u Britaniji svi su se ophodili prema njima kao prema istinskim umetnicima. Kompozicija “Make Me Smile” (takođe na drugom albumu), već je dosegla Top Ten pozicije.
Grupa je slavila uspeh, ali tu počinju i prvi problemi. Droga i alkohol su već uveliko prisutni. Čini se da je sve to najteže podnosio upravo onaj ponajbolji među njima – Terry Kath.
Kada su se po drugi put našli u Britaniji, interesovanje publike se već u dobroj meri ohladilo, a Kathov autodestruktivni sindrom dolazi do punog izražaja. Naime, na konferenciji za štampu, frustriran interesovnjem novinara za Jimmya Pagea i Erica Claptona uzviknuo je: “Clapton he sucks! Fuck you England, you motherfucking’ teabag faggot motherfuchers!”
Ipak, i pored toga što se ostatak benda zaista stideo ovakvih reči, Terry i dalje ostaje njihov muzički lider. No iako je Chicago neosporno bio dobar bend, sreće u grupi je bilo sve manje i manje. Pritisnuti stalnom potrebom da pišu hitove, sve dublje su tonuli u mrak opijata.
U međuvremenu, Kath je počeo upražnjavati još jednu, sasvim čudnu pasiju. Već dosta ranije bio je opčinjen oružjem, sakupljao ga je i kupovao svuda, tako da ga je često imao uz sebe i na dohvat ruke.
Na užas ostalih, počeo je sam sa sobom da igra ruski rulet. Ostavio bi jedan metak u burencetu, zavrteo ga, a potom prislonivši cev sebi na glavu, povlačio oroz.
Tako je bilo sve do te kobne noći 23. januara 1978. godine, kada je ostao sam u kući sa prijateljem i roudijem grupe, Donom Johnsonom. Prema njegovim rečima Terry je čistio poluautomatski pištolj kalibra 9mm na kuhinjskom stolu, pa ga je Don zamolio da bude pažljiv, ali ga je Kath uveravao da ne brine, jer je pištolj prazan. Zatim je iznenada vratio šaržer unutra govoreći: “Šta misliš da ću uraditi? Opaliti u svoj mozak?” Potom je prislonio cev na svoju glavu, ne znajući da se u šaržeru nalazi jedan metak. Johnson tvrdi kako mu se čini da je slučajno povukao oroz. Slučajno ili ne, ostao je na mestu mrtav.
Kasnije su se počele širiti glasine da je u pitanju bilo samoubistvo, ali Kathovi prijatelji takvu mogućnost odlučno odbijaju. Ostali članovi grupe Chicago su nakon ovog razmišljali o njenom gašenju, a zatim su odlučili da se suoče sa smrću svog prijatelja i nastave dalje.
Mnogi danas na taj način i dele karijeru ovog benda: na onu sa i onu bez Katha.
U znak sećanja na svog oca i sa željom da ono što je uradio ne padne potpuno u zaborav, Michelle Kath Sinclair, Terryeva kćer iz drugog braka, koja je bila beba kada se nesreća dogodila, prošle godine je producirala i režirala dokumentarni film o njemu pod nazivom “Chicago – The Terry Kath Experience“.
Možda je ovu priču najbolje završiti sa rečima legendarnog Joe Walsha, koji se proslavio u grupi Eagles, a inače važio je za Kathovog velikog prijatelja i poštovaoca.
“Sve što mi gitaristi treba da radimo i sledimo, nalazi se na tih prvih par albuma grupe Chicago. Jako mi je žao što mladi nisu imali priliku da ga vide uživo – to je potpuno druga dimenzija. Napisao je mnogo toga i danas je njegov gitarski rad i doprinos potpuno zaboravljen, što je velika sramota, jer je bio pravo “čudovište” na gitari. Sve se dogodilo u trenutku dok je stvarao svoju prvu solo ploču. Da je dočekao njeno objavljivanje, mislim da bi mnogo toga išlo sasvim drugačijim tokom. Ovako je sve jedna potpuna nesreća” – rekao je Walsh.
Goran Živanović
