Njeno veličanstvo – gitara! Instrument bez koga ne bi bilo ni rock muzike. Ili bar ne ovakve kakvu poznajemo.
Ovo ispod je moja lična lista devetorice veličanstvenih gitarista na ex-YU sceni i redosled njihovih imena nije posebno važan. Oni su po mom skromnom mišljenju u mnogo čemu jednaki, pa i u onom najvažnijem: da nije bilo njihovog kompozitorskog, sviračkog i aranžerskog umeća, ex YU scena ni približno ne bi bila ista. I zato hvala im od srca.
Izbor: Goran Živanović
JOSIP BOČEK – Prvi među jednakima
Gitarista od koga su drugi učili. Njegove solo deonice u Korni grupi, ton, pristup instrumentu i ne zaboravimo – studijsko umeće, bili su svojevrstan putokaz ostalima. Tih i nenametljiv, ali kad zatreba eksplozivan i liričan, Joza je “vlasnik” jednog od čudesnih gitarskih ex YU instrumentala, koji je ujedno i najlepša moguća posveta njegovoj bivšoj grupi – “Dinamit”.
RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK – Majstor emocije
Ako postoji na jugoslovenskoj sceni virtouz koji je svoje ogromno umeće stavio u službu emocije, onda je to on – Točak. Sav sazdan od mita, ali i od više nego opipljivog, sviračkog, kompozitorskog, aranžerskog i svakog drugog umeća, oduvek me je podsećao na nekadašnje srpske ratnike. Oni su bili spremni da poginu za otadžbinu, on je isto tako bio spreman da apsolutno sve, do samog života, podredi muzici koju voli.
SLOBODAN BODO KOVAČEVIĆ – Gospodin gitare
Sve na njemu je odavalo apsolutnog gospodina. Uzdržan poput nekog engleskog aristokrate, ali kada zatreba virtouzan, na akustičnoj gitari aranžerski besprekoran, na električnoj – beskrajno fluidan, medju ex YU gitariste uneo je prefinjenost jednog plemića i harizmu koja osvaja na prvu loptu.
Jedinstven i neponovljiv.
VEDRAN BOŽIĆ – Jugoslovenski Hendrix
Uvek bi sa pomenom njegovog imena osetio duboko poštovanje, zbog svega sto je uradio. Zbog grupe Time. Zbog njihovog prvog albuma. Zbog toga što je stajao pored Hendrixa. Zbog toga što po mnogo čemu i zavređuje da tu stane. I ubitačan i patetičan i liričan i dramatičan. Odmeren i eksplozivan. Umeo je sve i mogao sve. Junak, koji je “bio kadar stići i na strašnom mestu postojati”.
DRAGI JELIĆ – Suptilni, tvrdokorni roker
Svi ovde nabrojani gitaristi su prepoznatljivi. Po boji tona, maniru svirke, rokerskoj filozofiji. Uostalom, da nije tako ne bi ni bili na ovoj listi. Ali ako postoji oličenje prepoznatljivog, čistog, punokrvnog, rock gitariste na ex YU prostorima, onda je to on: Dragi Jelić. Njegova tvrdokornost ne ogleda se samo kroz stav, koji je nepromenjiv, ali i uspešan tolike godine. Ogleda se i u činjenici da je kroz sve te decenije u najvećoj meri upravo na svojim leđima proneo jednu od najdugovečnijih postava ovih prostora – YU grupu.
MIODRAG BATA KOSTIĆ – Nenametljivi velemajstor
Jugoslovenska scena svakako ne poznaje, skromnijeg čoveka i muzičara od Bate, a koji je istvoremeno učinio toliko toga za nju. Jedan od ne mnogo rock muzičara sa ovih prostora sa akademskim zvanjem, odnosno diplomom Muzičke akademije. Sposoban kompozitor, gitarista liričnog, prefinjenog manira, koji su mnogi pokušali da imitiraju, pa i Bregović. No teško je to išlo. Sa gore pomenutim Jelićem činio je prvi, ozbiljni, a po meni možda i najbolji tandem rock gitarista ovih prostora. Uostalom, nije ih ni bilo mnogo. Braća Božinovic su i te kako vredni svake pažnje, ali tandemu Jelić – Kostić ipak dajem blagu prednost.
ZORAN BOŽINOVIĆ – Posvećenik otvorene duše i srca
Ne postoji zahtevnija pozicija za jednog rock gitaristu od svirke u postavci trija. Ako je tu još i u ulozi pevača – njegova obaveza u tom slučaju jako je kompleksna i delikatna. Pop mašina je jedan od prvih takvih sastava, kako u Beogradu, tako i na mnogo širim prostorima. A ako uzmemo u obzir da je to bila grupa sasvim jasnog stava i izraza, beskompromisna i nepokolebljiva, dolazimo do odgovora na sintagmu zasto su Pop mašinu “slušali samo posvećeni”. Bila je to sasvim jednostavna ali nesvakidašnje iskrena interakcija izmedju grupe i njene publike. A Zoranov prepoznatljivi vrisak, bio je vrisak čitave jedne generacije.
VLATKO STEFANOVSKI – Inteligentni ratnik improvizacije i ritma
Njegova pojava uvek me je terala da razmišljam na sledeći način: virtouznost mnoge često odvodi na pogrešnu stranu, na stranputicu. Oni postaju robovi forme, zaboravljajući suštinu. Da bi se to izbeglo nije dovoljno biti samo virtouz. Potrebno je biti inteligentni virtouz. Ili još bolje: Nadasve inteligentni virtouz. Stefanovski to svakako i jeste.
No zašto je on ipak najviše dao dok je bio u Leb i solu? Zato što su i ostali tu bili virtouzi, pa samim tim i kanalisali njegov ego trip. Tada je Vlatko svirao ineligentno, bravurozno, a istovremeno i nadasve korisno. Svaki njegov ton je imao svoj smisao i svrhu. A to je sasvim dovoljno ne za jedan, već više života.
GORAN BREGOVIĆ – Vešti pirotehničar ljudskih duša
Da sam ovu listu sastavljao pre recimo trideset godina, pitanje je da li bi se Brega našao na njoj. Naravno, ništa to njemu niti odmaže niti pomaže, ali eto – danas smatram, bez obzira na neke moje ranije, tvrdokorne stavove, da je zbog svega što je učinio svakako neizostavan. Tačno je, sve do njegove pojave, mnogi su r’n’r posmatrali sa one kosmopolitske strane. On ga je “prizemljio”, učinio jugoslovenski mogućim i od svega napravio ogroman posao. Time je malo ukakio san, ali i pokazao na stvarnost. Poželjnu ili nepoželjnu, ovakvu ili onakvu, ali ipak – stvarnost. A tako nešto zaista mogu samo veliki.
