Malo poznata priča o jednom od najvećih plagijata svih vremena

Mnogi ni danas ne znaju da je priča o pevačici Mary Hopkin i njenom najvećem hitu “Those Were The Days“, ujedno i priča o jednom od najvećih plagijata svih vremena.

Dosta nedoumica ima u vezi te pesme čak i kod onih koji dobro poznaju muzičku scenu, pa evo, pokušaću da iznesem nekoliko detalja sa kojima možda niste bili upoznati.

Na broju 3 u Savile Rowu, u Londonu, nalazili su se studiji izdavačke kuće Apple, koju su osnovali članovi grupe The Beatles. Osnovni cilj takvog poduhvata bio je da oni sami upravljaju prihodima od prodatih ploča, ali i da zahvaljujući tome mogu ulagati i u neka druga područja interesantna mladim ljudima – kao što su elektronika, film, odeća, izdavaštvo. Naravno, četvorica Beatlesa su bili predsednici te komanije, dok je za direktora postavljen Neill Aspinall, za umetničkog direktora odabrali su Petera Ashera, a Derek Taylor je bio zadužen za odnose s javnošću.

Odmah potom otvaraju i Apple Boutiqe u londonskom Baker Streetu, a prva ploča koju 30. avgusta 1968. godine objavljuje njihova novoosnovana firma, bila je singlica sa komozicijom “Hey Jude“. U novembru iste godine objavljene su tri ploče: “Wonderwal Music” (George Harrison), “Two Virgins” (John i Yoko) i “White Album” (The Beatles). Idućeg meseca objavljuju prvi album kantautora Jamesa Taylora i time počinju da ostvaruju još jedan od svojih zadatih programa – otvaranje ka nepoznatim izvođačima, odnosno pomaganje novih talenta.

Tako se već idućeg meseca u Aplle studijima našla do tada potpuno nepoznata Velšanka Mary Hopkin (naslovna fotografija), koja snima kompoziciju “Those Were The Days”.

Pesma postaje apsolutni, planetarni hit, a Mary se odjednom našla u potpuno drugoj ulozi. Ono što je do pre svega nekoliko meseci mogla samo da sanja, iznenada postaje vrlo opipljiva java.

Ako danas u ruke uzmete singl sa pomenutom kompozicijom, primetićete da je ispod nje potpisan Eugene Raskin, ili ponegde skraćeno – Gene Raskin. O kome se radi, verovatno malo ljudi uopšte i zna. Raskin je rođen u Njujorku 5. septembra 1909. godine, studirao je arhitekturu na Columbia univerzitetu, gde postaje vanredni profesor. Pored arhitekture, odnosno objavljivanja radova na tu temu, Raskin je pisao i pozorišne predstave, a objavio je i roman “Stranger In My Arms”.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka Gene je sa suprugom Franceskom izvodio folk muziku po klubovima Greenwich Villagea, a potom su i objavili album koji je upravo sadržavao pesmu “Those Were The Days”. I to je trenutak kada ta kompozicija započinje svoje drugo svetsko putovanje.

Prva grupa koja ju je “pokupila” i uvrstila u svoj repertoar bili su njujorški The Limeliters.

Zatim je usledio beskrajni niz izvođača koji su je snimili. Naravno, među njima bila je i Mary Hopkin, a tom nizu pridružuje se nekoliko izvođača iz bivše Jugoslavije – VIS Sanjalice, Radmila Karaklajić…

Gene Raskin je, čuvši ovu melodiju, napisao tekst na engleskom jeziku i gotovo bez ikakvih drugih intervencija potpisao je kompletno kao svoju. Iako mnogi smatraju da je to ruska narodna kompozicija, njen autor se zna – ime mu je Boris Ivanovič Fomin, bio je ruski kompozitor i muzičar, rođen 12. aprila 1900. godine u Sankt Peterburgu. Originalni naziv kompozicije bio je “Draga daljino“, (“Dorogoj dlinnoju”), a prvo izvođenje zabeleženo je od strane Tamare Cereteli (1925.), ali je van Rusije kompozicija prvi put postala poznata u izvođenju Aleksandra Vertinskog (1926.) i najverovatnije je da je upravo tu verziju Raskin i čuo.

Raskin je sa suprugom i dalje nastupao, snimili su još nekoliko albuma za Elektra Records, a po osnivanju Apple Records, McCartney uz posredstvo svojeg i Raskinovog agenta kupuje pravo na pesmu, a za izvođača bira Mary Hopkin. To je bio apsolutni pogodak, jer pesma postaje planetarno popularna. Intersantno je da su se ispod te verzije pored Raskinovog imena, našla i imena Richarda Hewsona i McCartneya u ulozi aranžera i producenta.

Ali malo je tu šta promenjeno u odnosu na originalnu, Fominovu verziju. Ova kompozicija je snimljena na preko dvadeset jezika (!) i Raskinu je donela čitavo bogatstvo. A dokle je išlo njegovo licemerstvo i gramzivost govori i podatak da je na vrhuncu njene popularnosti, jedna kompanija koristila ovu melodiju u svom reklamnom spotu, ali sa izmenjenim tekstom. Uvređeni Raskin ih je tužio za povredu autorskih prava i dobio ogromnu odštetu!?! Kupio je od tog novca kuću u Pollensi, luksuznu jedrilicu i godinama udobno živeo od autorskih prava sve do 7. juna 2004. godine, kada umire u Njujorku.

A Fomin? Večiti, nasmejani, optimista, radio je neumorno do kraja života. Napisao je jednu operetu, nekoliko baleta, ali je primljen hladno i sumnjičavo od strane tamošnjeg muzičkog establišmenta. Potom sebe pronalazi u pisanju ruskih romansi. Postaje deo moskovskog umetničkog sveta, sve do 1929. godine, kada Sve-sovjetska konferencija muzičara proglašava rusku romansu kontrarevolucionarnom!?!

Doduše, njegova “Draga daljina” zabranjena je još ranije – 1927. godine. Proglasili su je antirevolucionarnom, nepotrebnim žalom za prošlošću, a uostalom, oni koji su bili nostalgični za starim vremenima u to vreme mogli su lako izgubiti i glavu.

Fomin je 1937. godine uhapšen – pogađate – zbog kršenja zabrana nametnutih njegovim pesmama. Proveo je godinu dana u zatvoru, a zatim pušten, ali već je bio jako bolestan. Tuberkuloza je uzimala maha. Poslednju godinu života proveo je na klinici Visokiie Gori. Zahvaljujući svojim prijateljima došao je do penicilina koji je tada bio velika retkost, dostupna samo odabranima, no bilo je isuviše kasno. Umro je 25. oktobra 1948. godine.

Apple je poprilično neslavno završio. Već sredinom 1969. godine, postaje jasno je da su gubici poprilično veliki. Butik je zatvoren, dok drugi sektori nisu ni otpočeli sa radom. U cilju saniranja gubitaka, Paul predlaže da firmu povere advokatskoj kancelariji Eastmen, koju je vodio otac njegove supruge Linde. Ostali to odbijaju i nadglasavanjem postavljaju zloglasnog menadžera Allana Kleina za upravnika. Bilo je to pitanje na kome će se konačno razići četvorica Beatlesa, a nedugo potom raspada se i celi upravni odbor kompanije. Tačnije svi su otpušteni bez prethodne najave.

Klein je nekako sanirao gubitke, ali u tom trenutku od čitave “Apple filozofije” nije više ostalo ništa. A ni Beatlesa više nije bilo. Diskografska kuća 1973. zatvara svoja vrata, mada će kao logo Apple ostati na pločama Beatlesa sve do 1976. godine, kada je konačno istekao ugovor sa EMI-jem.

Firma je ponovo pokrenuta tokom devedesetih u cilju objavljivanja novih ploča Beatlesa, počev od “Live At BBC” pa nadalje, no to se već ne uklapa u ovu priču.

Goran Živanović