Mogao bih ovaj tekst započeti pitanjem koje je izrekao legendarni Sonny Rollins: Sa koje planete je došao? Ili je njegovo sviranje možda najbolje opisala besmrtna Billie Holiday, najjednostavnijom rečenicom: On nije svirao – on je pevao.
A njoj treba verovati. Valjda ga je ona najbolje znala. Od milošte ga je prozvala “Prez” (skraćeno od President), a on nju – Lady Day.
Lester Willis Young, ili samo Lester Young! Veličanstveni, nenadmašni, saksofonista koji nikoga nije priznavao za uzor, a bio je idol mnogim slavnim imenima. Charlie Parker, Lee Konitz ili John Coltrane, samo su neka od njih.
Lester je rođen avgusta meseca davne 1909. godine u Woodvilleu, Mississippi, a odrastao u blizini New Orleansa, što svakako nije beznačajno. Ono što je takođe značajno jeste da su mu roditelji bili jako religiozni, pa je mali Lester puno vremena provodio u crkvi slušajući blues i duhovne pesme.
Ali moralo se i raditi, pa je još od pete godine zarađivao čisteći cipele. Porodica mu je bila i izrazito muzikalna, pa je Lester ubrzo naučio da svira bubnjeve, saksofon i klarinet, a i pevanje mu je dobro išlo. Često bi još za vreme puberteta umeo da odluta od kuće, usled sukoba i neslaganja koje je imao sa svojim dominantnim ocem.Ipak, vraćao bi se povremeno sve do 1928. godine, kada počinje intezivno nastupati sa mnogim orkestrima.
Jedan od takvih bio je i onaj koji predvodio Count Basie, gde ostaje gotovo deset godina, a negde u tom periodu, oko 1936. upoznaje i Billie Holliday.
Lester je bio jedan jedini, poseban, najtananije moguće duše i nerva za muziku. On kao i da nije bio rođen za ovaj svet. Toliko su ga imitirali, toliko su iscrpeli sve te njegove veličanstvene ideje, da njemu ništa nije ostalo. Govorili su mu potom muzičari da kaska za samim sobom, da je postao samo bleda imitacija onih koji imitiraju njega.
Na jednoj svirci izrazito loše je svirao, pa mu je jedan muzičar prišao i drsko dobacio: “Ti nisi ti! Ja sam ti!”
Neko je rekao da je bio izbacivan iz sopstvenog života, jer nije svirao dovoljno nalik sebi. I dobro je besmrtna Billie primetila: Niko nije umeo sa saksofonom da otpeva pesmu ili ispriča priču kao Lester.
Kada je krenuo njegov sunovrat, uporno je ponavljao samo jednu priču, i to onu koju više nije mogao da svira. Bila je to priča o njegovom umiranju. Sve je krenulo kako ne treba, kada je vlastima konačno pošlo za rukom da mu uruče poziv za vojsku. Dugo je izbegavao tu poziv. Na ruku su mu išla putovanja sa orkestrom po celim SAD. Ipak, jedne večeri, prišao mu je vojni službenik, praveći se da je jedan od obožavatelja koji samo želi autogram. Prevario ga je.
Pred regrutnom komisijom morao je da sedi. Osećao se jako loše. Na osnovu laboratorijskih rezultata utvrđeno je da ima sifilis. Bio je toliko pijan, drogiran, da mu je srce jedva radilo. No bez obzira, komisija je bila neumoljiva, po njihovom nalazu bio je sposoban za vojsku. Ne postoji veća suprotnost, od one koju sa sobom nosi jedna tanana umetnička duša i one koju predstavljaju kruta i zadrta vojnička pravila. Svet muzike je prepun boja, svake različitosti, u muzici i tišina ima smisao. U vojsci je svaka različitost ravna izdaji. Svi moraju biti isti, isto da misle, svi dani isti, bilo koja promena je nepoželjna, bolje reći – nezamisliva.
Dok je marširao, imao je utisak da će mu se glava rasprsnuti. Trpeo je poniženja i uvrede na svakom koraku. Kulminacija je došla kada ga je poručnik Rajan naterao da pocepa, zgužva i baci sliku svoje žene koju je nalepio na unutrašnjost svog vojničkog ormančića. Poručnik nije mogao da podnese činjenicu da je on crnac, a ona belkinja.
Prez je tiho govorio: “Gospodine, ona je moja žena”.
Ništa nije vredelo. Optužio ga je da noću vrši bludne radnje gledajući u fotografiju. Od tog časa Lester je koristio svaki trenutak i mogućnost da se napije i drogira. Rajan je jednom prilikom, uz pobedničko, bolesno cerenje, pronašao kod njega drogu. Vojni sud ga je osudio na godinu dana zatvora.
Po Prezovim rečima, sloboda iz vojske znači da se vraćaš u civilstvo, a iz vojnog zatvora – da se vraćaš u vojsku. To ga je potpuno slomilo. Nikada više nije bio onaj stari Lester Young. Ni kao čovek, ni kao muzičar.
Možda samo jednom, pred samu smrt, kada je zajedno sa Teddy Wilsonom pratio besmrtnu Bille Holiday, prema kojoj je gajio platonsku ljubav. Ta ljubav iznedrila je neke od najlepših snimaka koje je ta muzika uopšte i dala. Bio je to njihov čarobni bljesak, nezamislivi, mnogima zauvek nedostupni nivo.
Umro je u Njujorku, 15. marta 1959. godine.
Goran Živanović
