Beše to neko drugo vreme.
Ima ona knjiga (ne znam da li ste je čitali?), naslov joj je “Kad su divovi hodali zemljom”. Tih nekoliko reči sažima i objašnjava sve.
Behu to istinski divovi. Oni koji su sposobni da naprave pesme koja će zauvek trajati, i te pesme maestralno donesu publici na koncertima i nastupima.
Beše to vreme kada studijska (i svaka druga) tehnika još uvek nije nadvladala emocije.
Beše to vreme kada je sviračko umeće, poput nekog dobroćudnog podanika, bilo na usluzi njenom veličanstvu muzici. Tada su sve ispraznosti u većini slučajeva bile prepoznate i u najmanju ruku ismejane.
Danas nažalost, sve vrvi od istih.
I kao što se u našoj svakodnevnici ne može ni okrečiti ono što je nekada napravljeno, tako ni razni tribute bendovi ne mogu poskidati sve ono što je nekada komponovano. A i kako bi? Tada su u studio ulazili i na binu izlazili ozbiljni umetnici. Oni koji su imali šta da poruče i kažu.
Izgleda da ta vrsta polako izumire, nestaje. A sa njom u nepovrat odlazi i jedno vreme. Odlazi, dok jedna mladost povijena i snuždena traga bar za nekim, pa i najmanjim, bljeskom nekadašnjih vrednosti.
Uzalud. Jasno je odavno, da taj bljesak danas nosi možda tek poneki savremenik one “bolje prošlosti”. Mnogi drugi su ga “zakopali” negde duboko u sebi. Neki se prisete svega kada “trgnu” poneku više, a ponajčešće kada se neko iz te družine preseli na ono drugo, tajnovito mesto.
Ipak, bila je čast biti savremenik svega toga. I to kakva!
A u današnjim “vrednostima” neka brinu ili uživaju oni koji su ih i stvorili. Nazdravlje im bilo.
(Tekst je napisan u čast muzičkih velikana koji više nisu sa nama).
Goran Živanović
