Sredina osamdesetih godina prošlog veka bila je оdlično vreme za rock’n’roll u SFR Jugoslaviji, iako su raznorazne komisije Saveza komunista, Socijalističkog saveza radnog naroda, SUBNOR-a, Saveza sindikata i sl. na svim nivoima, od opštinskog do saveznog, motrile na omladinu i radile na razobličavanju i sprečavanju nedopustivih prozapadnih tendencija.
Pametnima (možda je bolje reći „realnima“) po svoj prilici je već tada bilo jasno da Jugoslaviji ipak veća opasnost preti sa (uslovno rečeno) druge strane. Američki sociolozi su pravili čitave studije na temu: “Moze li titoizam nadživeti Tita”, а Komisije za međunacionalne odnose gore pomenutih organizacija razumevale su da je omladina koja proizvodi i konzumira rock’n’roll uglavnom operisana od nacionalizma, zahvaljujući kontaktima sa vršnjacima sa celog „prostora“.
Potkultura, dakako, nije suštinski dodirivala većinu tadašnjih političara, kao ni današnjih uostalom, fudbal је bio i ostao neuporedivo interesantniji, ali je u mlađoj generaciji bilo dovoljno ljudi koji su shvatali kako „(pro)zapadnjačka muzika na struju“ može poslužiti kao gumica koja će efikasno brisati nacionalne podele i barijere, pa su “strukture” pomagale većinu akcija „jugoslovenske orijentacіje“.
Takva je bila situacija kad je negde krajem 1984. ili početkom 1985. godine, Petru Peci Popoviću (tada glavnom i odgovornom uredniku beogradskog magazina “Rock”) i njegovom generacijskom kolegi Draženu Vrdoljaku, tada zaposlenom na Radio Zagrebu, inače jednom od najuticajnijih i najznačajnijih hrvatskih rock kritičara uopšte (preminuo u maju 2008), palo na pamet da je kucnuo pravi čas da se napravi repriza gostovanja beogгаdskih rock muzičara Zagrebu i obrnuto, prvi put organizovanih 1981, u vreme vrhunca novotalasne euforije.
Dogovoreno je da prvo Beograđani sviraju četiri večeri za redom u „Kulušiću“, i to 28. februara, 1, 2. i 3. marta, a da Zagrepčani nastupe u Beogradu od 24. do 27. aprila. To je trebalo da bude tek početak serije ovakvih koncerata. U planu su bile i razmene „rock reprezentacija“ Beograda i Zagreba sa Sarajevom, Ljubljanom i Skopljem, ali ništa od toga nije realizovano, kao ni objavljivanje duplog koncertnog albuma na kom je trebalo da se nađu odabrani snimci sa nastupa Beograđana u Zagrebu i Zagrepčana u Beogradu, a od kog je sav prihod trebalo da ide postradalima od zemljotresa koji je nešto ranije pogodio Kopaonik.
Beograd i Zagreb odabrani su za početak, kako iz organizacionih razloga (jer je zbog dobre „logistike“, koja se tada nije tako zvala, to bio najlakše uraditi), tako i zbog toga što je razmena „rock’n’roll dobara“ i tako bila najveća između ta dva grada. Za zagrebački Jugoton (sada Croatia Records) od beogradskih izvođača tada su objavljivali Partibrejkers, Riblja čorba i Električni orgazam, a praktično nije bilo nedelje u godini da bar jedna zagrebačka grupa nije svirala u Beogradu ili obrnuto, česta su bila gostovanja na рlоčamа i snimanjima, dok su se beogradski i zagrebački mediji većinom prosto utrkivali ko ćе više prostora dati muzikantima sa strane, a i publika je u oba glavna grada bila veoma blagonaklona prema gostima.
Sećam se da sam na preliminarnim sastancima, kad je smišljano ime akcije, sugerisao da je nazovemo „Ju, naopako, otkud vi?!”, ali je na kraju pobedilo ime “…bolje Vas našli”. Ne znam ko ga је smislio, ali pamtim da je to trebalo da bude motiv odštampan na muškim gaćama čiju је proizvodnju tih dana pripremao Milan Bastajić, kasnije autor najluđih priloga na OK kanalu i emisije “Promaja” na Studiju B, a u to vreme legendarni drug Dobri iz emisije „To je samo rock’n’roll“ (Drugog programa Radio Beograda) i vlasnik kultne beogradske knjižare “Magna Charta” (najduže smeštene na uglu Njegoševe i današnje Beogradske ulice). Za ženske gaće iz tog para bio je, uzgred budi rečeno, naravno, planiran slogan „Dobro došli!“.
Bilo kako bilo, budući da je potencijalnih kandidata za put na obe strane bilo izuzetno mnogo, dogovoreno je da prvi kriterijum bude aktuelno izdanje, te da broj demo-grupa bude sveden na minimum (demo grupama su se u to vreme, kada se muzika izdavala na vinilnim pločama i audio kasetama, a kompakt disk je tek trebalo da se pojavi, zvali bendovi koji nisu imali рlоču, već samo snimke na magnetofonskim trakama, koje su slali radio stanicama, ne bi li ih neko zapazio, pustio u program i tako im pomogao da dođu do zvaničnog izdanja).
Tako je napravljen izbor u kom su se sa beogradske strane (ро redosledu nastupanja) našli: 28. februara – Kakadu, E Katarina Velika (tako se grupa tada zvala, kasniје su se E i”K” spojili, a K i smanjilo), Disciplina kičme; 1. marta – Slomljena stakla, Električni orgazam, Du Du A, Peđa D’Boy Band; 2. marta – Point B1ank, Јаkarta, Bajaga i lnstruktori; 3. marta – Duh Nibor, Partibrejkers, Tunel i Riblja čorba.
Grupnu fotografiju koju vidite uz ovaj tekst je za potrebe medijske kampanje (što se, naravno, tada nije tako zvalo), snimio Zoran Trbović, u to vreme glavni fotograf “Rocka”. Na njoj је u idealnom slučaju trebalo da se nađu svi ili skoro članovi svih gruра učesnica. Više se ne zna zašto do toga nije došlo, tek činjenica je da iz četiri grupe – Kakadua, E Katarine Velike, Električnog orgazma i Slomljenih stakala – na fotografiji nema nikoga, a i sve ostale su zastupljene samo delimično.
Opet, na ovoj fotografiji, snimljenoj krajem januara ili početkom februara 1985. godine ispred “Beograđanke” (posle jednog od dogovora obavljanih u SKC-u, gde je bio “štab” akcije i gde je snimljeno još nekoliko fotografija koje se, koliko mi se čini, sada prvi put objavljuju), nalaze se članovi čak deset beogradskih bendova – više nego na ijednoj (objavljenoj) slici nastaloj posle toga (sem, možda, grupne slike učesnika Yu Rock Misije za pomoć gladnima u Africi).
No, da pređemo konačno na likove. Čuče, s lеva na desno: Dušan Kojić – Kоја, Nenad Stamatović – Nele, Živorad Mienković – Žika, Miroslav Cvetković – Cvele, Vlada Janković – Džet, Ljuba Ninković i Dejan Stefanović. Stoje (opet s leva): Relja Mirković, Zoran Radomirović – Švaba, Zoran Kostić – Cane, Miroslav Filipović – Filip, Leonida Sredić, Saša Labudović, Vidoja Воžinović – Džindžer, Bora Dorđević, Dejan Cukić, Vladimir Racković – Vlada Odiseja, Jane Parćoski, Radovan А. Vujović – Vuja, Dragoljub Crnčević – Crnke, Momčilo Bajagić – Bajaga, Peđa D’Boj Jovanović, Dragan Marković – Mare (iza Peđe, vidi mu se samo čеlо i vunena kapa), Rade Bulatovic Čеја i Miša Aleksić.
U prvom planu je, sasvim spontano, Kоја. Koliko pamtim, bilo je zbog toga čak i gunđanja (“Zašto baš on, nije valjda važniji od svih nas?”), ali on je tad, kao i sad, bio dovoljno drugačiji i probojniji od drugih, pa nije ni čudo da је zauzeo mesto za koje je i tada smatrao da mu pripada – ispred svih i u centru. Disciplina je u “Kulušiću” svirala sa duvačima i dva bunjara (Kele i Žika Todorović), prvi put tamošnjoj publici predstavila pesmu I’ve Got Those Tehnicolor Eyes, a rečenica: “Sada počinje pakao”, kojom je Koja pozdravio Zagrepčane, prevedena na makedonski („Садека почнува пеколот „) poslužila је Veliboru Pedevskom, tada novinaru iz Skoplja a kasnije menadžeru nekih od najuticajnijih avangardnih američkih jazzera, za naslov teksta o ovoj manifestaciji, objavljen u dnevnom listu “Nova Makedonija”. Iz tog teksta pamtim još i sledeću polurečenicu: „Чланови на групата Тунел се алкохолизираше на срамната граница…“.
Drugi s leva, u donjem redu je Nele, tad gitarista lnstruktora, pre toga član Tilta i Bulevara. Sada, koliko se zna, živi u Beogradu, a u drugoj polovini devedesetih objavio je potpuno nezapažen solo-album i održao nekoliko svirki po manjim mestima. Do njega је Žika Milenković, nekad glumac Teatra Levo, tad i sad član lnstruktora, jedan od osnivača supergrupe Babe a posle Čavketovog odlaska u Australiju i njen lider do raspada.
Desno od Žike је basista lnstruktora – Cvele (Mića), koji je i danas član bend. Godinama je radio kao tonski snimatelj u više beogradskih studija (najviše u studiju”Oliver”) i zaslužan je za zvuk desetina rock ploča, a poslednjih godina vodi i zanimljivu Rock akademiju u kojoj su predavači neki od najboljih instrumentalista u Srbiji i bavi se izložbenom postavkom Muzeja Rock’n’rolla koji je nekoliko puta postavljan u raznim prostorima.
Vlada Jankovic – Džet је u to vreme bio basista i lider Tunela, a рге toga je svirao u Crnim biserima, da bi do danas ostao aktivan na klupskoj sceni, povremeno nastupajući sa raznim kolegama u manje ili više trajnim postavama (Džet je dugo bio muzički urednik Beograda 202, te autor i jedan od glavnih voditelja “Hita nedelje” Beograda 202, emisiju koја је godinama uključivala grupne žive svirke subotom, na kojima su se redovno pojavljivala i skoro sva najveća imena tadašnje jugoslovenske muzičke scene). Do Džeta је Ljuba Ninković – tada gitarista Tunela, koji se posle rasраdа te grupe posvetio poslu muzičkog saradnika na Radio Beogradu (gde se i zaposlio), a početkom devedesetih učestvovao је i u obnavljanju grupe S vremena na vreme u čijoj је prvoj postavi svirao i sa kojom i danas nastupa, a sarađivao je i sa mnogim drugim muzičarima, uključujući Biljanu Krstić i pre nekoliko meseci je konačno objavio prvi solo album.
Poslednji u donjem redu je Dejan Stefanović, klavijaturista grupe Duh Nibor, izdanka treće novotalasne generacije beogradskin gruра, u kojoj je pevao lgor Pervić, a bas svirao Dušan Petrović (kasnije saksofonista Plejboja, član alternativnog dueta Dvojac bez kormilara, učesnik u mnogim muzičkim projektima raznih žanrova). Stefanović је završio elektrotehniku i početkom devedesetih godina preselio se u Italiju, gde je radio u kompaniji Piaggio i nije se više bavio muzikom. Prvi s leva, u gornjem redu, je bubnjar Duh Nibora – Relja, stariji brat Saše Mirkovića, dugogodišnjeg direktora radija В92. Relja je studirao režiju na beogradskom FDU, radio dva spota za grupu Eva Braun i neke kratke filmove za video produkciju В92. Živeo је u Edinburgu, gde je, između ostalog, jedno vreme radio i kao razvodnik u bioskopu, a potom se preselio u London, gde se oženio i nema informacija da se direktno bavio muzikom.
Švaba је na ovoj slici u funkciji basiste grupe Du Du A u kojoj su bili još u međuvremenu preminuli Ivan Vdović Vd (bubnjevi), pevač Zoran Zagorčić (kao klavijaturista, gostujući član Električnog Orgazma u vreme albuma Zašto da ne!, takođe pokojni), Dejan Kostić (jedini član originalne postave koјi je bio i član Du Du A početkom druge polovine devedesetih godina, kada je ta grupa nastupala po beogradskim jazz klubovimа i objavila jednu audio kasetu), te klavijaturistkinja Leonida Sredić (peta s leva, u gornjem redu; niko koga sam kontaktirao ne zna gde је i šta radi, niti se iko seća da se posle raspada Du Du A bavila muzikom). Švaba је nedugo posle ovoga prešao na radno mesto basiste Orgazma, kada je Jovan Jovanovic Grof napustio bend i postao auto-prevoznik. Do Švabe je Cane, a desno od njega Filip, gitarista Duh Nibora, koji je posle raspada te grupe kratko vreme imao jedan zanimljiv duet, koji nije ostavio nikakvo zvanično izdanje, a potom je završio elektrotehniku, bavio se kompjuterima i u drugoj polovini devedesetih je radio za jednu beogradsku firmu u Rusiji.
Desno od Leonide je Saša Labudović, basista bluеs postave Point Blank (kasnije Dr Project Point B1ank). Kad je, koju godinu kasnije, Crnčević na neko vreme raspustio bend i otišao u Italiju, Labudović је prestao da se bavi muzikom. Džindžer је tek posle nastanka ove fotografije svirao svoje prve koncerte sa Ribljom čorbom (u bosanskim selima Matuzići i Donja Mahala, 1. i 2. marta 1985). Zajedno s njim, u grupu je dosao i Nikola Čuturilo, koji је pre toga bio član Zambe (grupe koju je osnovao basista Bogdan Dragović, član prve postave Zane) i vrlo kratko svirao sa Orgazmom. Džindžer i Bora Đordević su i dаlје članovi Riblje čorbe, a zanimljivo је da je pesma Pogledaj dom svoj anđele svoja prva izvodenja imala baš u gore pomenutim selima i u “Kulušiću”.
Dejan Cukić je u Instruktorima bio zadužen za prateće vokale i sitne udaraljke, a nakon odlaska iz grupe osnovao je Spori ritam bend, sa kojim i danas nastupa, radio je kao honorarni urednik i saradnik na više televizije i preveo ili napisao nekoliko knjiga o rock muzici i muzičarima. Vlada Odiseja је na fotografiji u funkciji tonca Point Blanka i pridruženog člana tog benda. Kasnije je postao urednik u Noćnom programu Prvog programa Radio Beograda (radio je i emisiju poetičnog naziva “Neki novi klinci, neki novi snimci”), objavio jednu knjigu za gitariste-početnike, nastupao kao muzička podrška glumici Radmili Đuričin i osnovao Beogradski diksilend sastav sa kojim i danas nastupa.
Jane Parđovski је do 1987. godine svirao u grupi Jakarta, čiji je vokalni solista bio lgor Popović (brat Srđe Ророvića – jednog od osnivača Otpora, dugogodišnjeg funkcionera Demokratske stranke, sada počasnog rektora Univerziteta u Edinburgu, a svojevremeno basiste beogradske grupe Вааl). Parđovski je završio Pravni fakultet i napravio zapaženu karijeru u pravosuđu – kada je 2011. poginuo, u saobraćajnoj nesreći kod Vrčina, bio je na dužnosti sudije Višeg suda. Bubnjeve u Jakarti svirao je jedno vreme lvan Fece – Firči (svojevremeno član Lune, koji je za zagrebačku svirku uskočio kao ispomoć, zbog bolesti tadašnjeg bubnjara Bate, iako je već bio član E Katarine…), a klavijature je svirao Miloš Petrović, inače klasični muzičar i profesor na FMU (u međuvremenu preminuo). Desno od njega je Radovan А. Vujović, tada menadžer Point Blanka, pre toga novinar najslavnije роstave “Dzuboksa”, a kasnije sito-štampar i proizvođač bedževa (svojevremeno ih je radio za na početku pomenutu knjižaru “Magna Charta” i mnoge rock bendove) nastanjen u Beogradu. Drugi muškarac sa šeširom na ovoj fotografiji (prvi je Bora Đ.) jeste Dragoljub Crnčević Crnke (Baki), prvi pravi jugoslovenski gitarski bluеs heroj. Na koncertu u Kulušiću nastupio je u štofanom trodelnom odelu i dokazao da ima izuzetno bujnu kosu (tj. demantovao rasprostranjene predrasude da šešir ne skida zbog nemanja iste). Naime, tokom jednog od biseva je skinuo šešir i odsolirao partiju držeći gitaru iza glave.
Bajaga je tad bio u velikom usponu, a taj koncert (njegov drugi u Kulušiću – prvi je svirao odmah posle prvog koncerta lnstruktora uopšte, održanog u beogradskom Domu sindikata) predstavljao je značajnu stepenicu ka velikom uspehu nešto kasnije objavljenog albuma Sа druge strane jastuka. Posle toga su lnstruktori godinama bili grupa koja je u Zagrebu prodavala ubedljivo najviše karata i u nekoliko navrata punila Veliku dvoranu Doma sportova, uz redovne izlive histeričnog obožavanja. Jednom sam ispred Doma kulture “Moša Pijade”, u koji sam, sticajem neverovatnih okolnosti, na koncert Bajage i Instruktora tada uveo free-lance fotografa Ivu Pukanića (kasnije kontroverznog medijskog magnata, ubijenog u atentatu sa kojim je povezivan Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam), prisustvovao Bajaginom paničnom bežanju od krvoločne hrvatske tinejdžerke naoružane makazama, koja je bila rešena da ga pošto-poto ošiša, da bi mu uzela legendarni konjski rep za uspomenu.
Peđa D’Boj Band nije bio prihvaćen ni izbliza dobro kao duet D’Bojs (čiji је drugi član bio u međuvremenu preminuli ritam-mašinista i rok menadžer u pokušaju Miško Mihajlovski, inače rođeni brat legendarnog zabavljača iz sportske redakcije RTS – Zvonka). Peđa je kasnije neko vreme živeo u Parizu, gde je njegova majka, svojevremeno poznata pevačica narodne muzike Mila Matić držala restoran, a potom se vratio u Srbiju, gde se poslednjih godina veoma uspešno blamirao u više rialiti programa. Iza Peđe је Mare, fizičar (tada zaposlen u lnstitutu u Vinči) i gitarista Point Blanka, koji je kasnije godinama svirao u Di Luna Blues Bendu. Čovek s brkovima, koji stoji do njega je Rade Bulatović Čеја, tada basista Jakarte, a kasnije urednik u klubu “Jazzavac” i cenjeni session svirač, koji je, koliko se zna, poslednji rock angažman imao devedesetih godina, na povratničkom albumu Lakih pingvina, s kojima je i svirao ono mаlо koncerata koje su tim povodom upriličili. Miša Aleksić је i tada i sada bio basista Ribіje čorbe, a u međuvemenu je držao i video klub i bavio se trgovinom muzičkim instrumentima.
Šta se dešavalo s Beograđanima u Zagrebu
Pokojni slikar Dušan Gerzić Gera, koji je široj javnosti najpoznatiji po radu na omotu albuma Tatoo, Ekatarine Velike, imao je, u okviru “… bolje Vas našli” izložbu tatooa. Darko Glavan, još jedan od najuticajnijih hrvatskih rock kritičara (tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći) u foajeu “Kulušića” redom je nudio svoju čuvenu domaću rakiju iz džinovske pljoske (od sedam deci). Nije bilo mnogo zainteresovanih, jer је neki zlobnik pustio buvu da “profesor” jedinstvenu aromu vatrene vode postiže dodavanjem iscepkanih daščica hrastovog parketa iz dnevne sobe.
Kompletna postava Plavog orkestra koja je tih dana u Zagrebu dovršila snimanje prvog albuma, kampovala je svake večeri u istom prostoru, u cilju privlačenja medijske pažnje (što se tada nije tako zvalo, ali je njihov menadžer Malkolm Muharem, tj. Goran Marić itekako dobro znao kako se to radi). Jedini eksces za sva četiri dana napravio je Oliver Mandić, vlasnik najvećeg jugo-hita te godine – Pitaju me, pitaju (koji nije nastupao na manifestaciji, ali je, kao i u mnogim drugim prilikama, uspešno koristio gužvu za privlačenje pažnje), i to tako što je na konferenciji za štampu verbalno izravnavao neke davne neraščišćene račune sa Vojnom Kundićem iz Jugotona.
U Zagreb su muzičari i desetak novinara i fotografa koji su akciju pratili išli sa dva specijalna autobusa, pa je ceo put po atmosferi podsećao na nekakvu zakasnelu ekskurziju. Beogradska ekspedicija bila je smeštena u hotelu “Beograd”, naravno, ne zbog njegovog imena ili zbog bratstva i jedinstva, već zbog lokacije (neposredne blizine odavno zatvorenog kluba “Kulušić”). Ni milicije ni bilo kakvih redarstvenika tada nije bilo na vidiku. Као ni rata, uostalom.
Preuzeto sa portala www.xxzmagazin.com
Originalni tekst pod naslovom „Beograd u Zagrebu“ objavljen je u broju 9 magazina XZ, avgusta 1997. Update teksta za XXZ 2018. uradio autor, Vladimir Stakić. Fotografije sa dočeka Zagrepčana u Beogradu snimio Zoran Trbović: najveći broj tih slika nikad nije objavljen, ovo je njihova photo-premijera.
