Goran Živanović iz Požege, jedan od najpoznatijih rock novinara i diskofila-kolekcionara u Srbiji, autor knjige ”Gramofonske priče” (2010.), nakon kraće pauze nastavlja ispisivazi nove zanimljive bilješke iz vremena naše zajedničke muzičke nostalgije.
Jednom sam već napisao ovaj tekst. Greškom je izbrisan pre nego što sam ga objavio. Nikada nisam pisao po narudžbini, ne umem to i ne mogu. Pišem kada mi dođe da pišem, kada pomislim da bih imao šta reći. Upravo zbog toga znam da ni ovaj tekst neće biti kao onaj prethodni, hajde da kažem – originalni. Možda će tek približno biti isti. Ali sklop reči i rečenica svakako će biti drugačiji. No, najvažnije je da je zamisao ista.
Svedoci smo da se u današnjem vremenu sve više brišu granice između muzičkih žanrova. Slušalac je često zbunjen, jer mnogo toga se prepliće i tamo gde to ne bi trebalo, isuviše toga je zloupotrebljeno. Zašto je to tako, sasvim je druga tema, ali svakako je jedan od osnovnih razloga nedostatak pravih ideja, pomanjkanje kreativnosti. Od trenutka kada je world music postao svetski dominantan muzički pravac, sve je dozvoljeno.
Naravno, bilo je toga i ranije. I ranije su rock (ili jazz) muzičari umeli da posegnu za etno baštinom svog podneblja, ali sa jednom ogromnom razlikom – nikada to nisu zloupotrebljavali. Ili bar većina njih nije.
Mnogi etno (čitaj: narodni) motivi sa protokom vremena dovedeni su gotovo do savršenstva. I to bi svi oni koji žele da neku takvu kompoziciju uvrste u svoj repertoar, trebali dobro da znaju. Problem sa obradama (više volim da upotrebim našu reč) je u tome što uvek treba ponuditi nešto novo, uz svo uvažavanje originala. U suprotnom, takav zahvat je besmislen.
Ako se setimo na kakav su maestralan način to odradili recimo momci iz grupe Leb i sol (“Aber dojde Donke”) ili Točak i Smak (“Zajdi, zajdi”), jasno je sasvim o čemu pišem.
Naravno, ima toga puno, ali ovo su svakako dva očita primera. Točkova gitara, njen nestvarni jecaj, uvek na ivici feedbecka, čarobno je nadomestio tekst tužbalice, bez koga je inače pesma sasvim nepotpuna. Malo je onih koji to mogu.
U godinama koje će doći, neki će iz rock muzike prebaciti sasvim u world music idiom, dok su se neki sasvim zadovoljili sa par izleta u etno vode.
Ispod sam naveo tri vokalna primera koji su na mene ostavili neponovljiv utisak.
INDEXI – SNIJEG PADE NA BEHAR NA VOĆE
“Niđe zemlje poput Bosne”. Stavio sam ovo pod navodnike, jer to svakako i nije moja misao. I zaista, takav zagrljaj istoka i zapada, bar kada je kulturno nasleđe u pitanju, malo se još gde može naći. Ono što je proizišlo iz te i takve “ljubavi” jeste sevdalinka, neosporno, jedan od najlepših muzičkih izraza na ovdašnjim prostorima. Stručnjaci su se složili da reč sevdah, potiče od arapskog izraza “savda”, što u doslovnom prevodu označava ljubav. Bilo kako bilo, sigurno je da su sevdalinke urbane, gradske pesme, vezane za doba u kojem su nastajale.
Kada sam prvi put čuo Indexe i njihovu obradu kompozicije “Snijeg pade na behar, na voće” malo je reći da sam ostao zatečen. Kakavo maestralno izvođenje, kakvo vladanje suštinom, kakav igrokaz, dramatizacija nečeg što je već samo po sebi apsolutno dramatično. Ali Indexi ne bi ni bili to što jesu, kada tako nešto ne bi radili sa čarobnom lakoćom.
Naravno da ovde treba pomenuti maestra Sinana Alimanovića, danas na širim prostorima priznatog jazz muzičara, koji je u par navrata bio član grupe Indexi i koji je napisao aranžman za kompoziciju o kojoj je ovde reč. Postoji nekoliko objašnjenja ove kompozicije, tačnije njenog teksta, ali smatram da je ovom prilikom sasvim bespotrebno ulaziti u sve to. Za kraj mogu samo da kažem da su Indexi mnogo toga čega su se dohvatili, pretvorili u suvo zlato. Valjda upravo zato, što su umeli da prepoznaju ljubav, pa i tamo gde je drugima izgledalo da je čak ni na vidiku nema.
JADRANKA STOJAKOVIĆ – ŠTO TE NEMA
Mnogo je pesama koje slave ljubav. Ali kada bi trebao da izaberem nekoliko, ova bi se neizostavno našla među njima. Kakav spoj Šantićevih stihova i dostojanstva koje je sa sobom nosila Jadranka Stojaković. Šantić je inspiraciju za svoju poeziju upravo crpeo iz sevdalinki, a ispalo je da su neki njegovi tekstovi opevani u najlepšim sevdalinkama ikada. Tako se krug zatvorio.
Naravno, ima mnogo obrada ove kompozicije, poslednjih godina pojavilo ih se poprilično. Jacina verzija obelodanjena je daleke 1981. godine i sa protokom vremena, sve više dobija na snazi i lepoti. Ona je postala praznik ljubavi. Najlepši spoj tradicionalnog i modernog. Bez kalkulacija, bez očekivanja…
I pesnik i izvođač rasprostrli su svoje srce, ogolili dušu i pokazali nam gde ljubav bivakuje.
BILJA KRSTIĆ, BISTRIK – USPAVANKA
Divna Bilja i njen baršunasti glas.
Ima mnogo grupa ovakvog i sličnog usmerenja, ipak Bistrik je za mene nešto sasvim posebno. Čarobno. Kada prepoznate ljubav, kada je potražite i pronađete, shvatite da ste razumeli suštinu i tada se svakom besmislu gubi trag. Tako je doživljavam Bilju i ono što ona radi.
Mogao sam ovde izabrati i neku drugu kompoziciju. Ipak, odabrao sam “Uspavanku”, pesmu čije je poreklo iz okoline Pirota. Zašto? Ne postoji čistija ljubav, ljubav bez ikakve zadrške, od one koju gaji i oseća majka prema svome čedu. Nekako tako doživljavam i ono što Bilja danas radi. Kao čistu ljubav bez ikakve zadrške. Oni koji su dosegli takav nivo mogu sebe nazvati odabranim, koji su pronašli ljubav.
A ostali bi morali znati da ljubav možeš pronaći samo ako je potražiš. U sebi, naravno. To se podrazumeva.
Nastavlja se se…
