Godina je 1967.
“Leto ljubavi” u punom je zmahu. Mnogi traže svoje mesto pod suncem, kroz šareni kaleidoskop LSD tripa. Rađaju se himne dece cveća, odnosno flower-power pokreta. Jednu od takvih peva Scott Mckenzie i u njoj kaže: “Ako idete u San Francisco, obavezno nosite cveće u kosi”.
No čini se, da je čitavu tu atmosferu, ponajbolje “opisala” grupa Traffic u kompozicijama koje se nalaze na njihova dva rana singla: “Paper Sun” i “Hole In My Shoe”. Beše to vreme apsolutne vladavine grupe The Beatles, koja je svojim albumom “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band” izvršila uticaj bez presedana. Te godine, grupa Cream objavljuje album “Disraeali Gears”, možda njihovo ponajbolje ostvarenje, koje umnogome potvrđuje njihov renome i prestiž, koji su stekli na živim nastupima. Jimi Hendrix objavljuje “Are You Experienced”, svoj album prvenac, kojim momentalno dokazuje da je mnogo više od anomalije (crnac na LSD-iju!?), koja bode oči. The Who snimaju svoj treći album – “The Who Sell Out”, remek delo pop-arta, dok Pink Floyd, predvođeni Sydom Barrettom, izbacuju svoj očaravajući prvenac – “The Piper At The Gates Of Dawn”.
I baš u takvoj godini, jedan momak je položio prijemni ispit na muzičkoj akademiji u Londonu.
Nakon ispita, šetajući Sohoom, zamišljeno je šutirao nekakvu konzervu. U jednom trenutku podiže je i pažljivo je pogledavši prepoznaje da je to pakovanje hrane za sijamske mačke, na kome je pisalo – PROCOL HARUM. To je ono što tražim, pomislio je. Po drugoj verziji, međutim, ime grupi je dao njihov prvobitni menadžer po nekakvoj burmanskoj mački, koju je imao neko iz njegovog okruženja.
Dugokosi mladić po imenu Gary Brooker, već neko vreme je smišljao ime za svoju novu grupu, koju je polako okupljao. Već su mu bili dojadili neuspesi sastava Paramounts, sa kojim je prethodno sarađivao. Osetio je na neki način, da je to neka prekretnica u njegovom životu. Na prijemnom ispitu, prilikom upisa akademije, svirao je nekoliko Bahovih fuga, a jedna od njih mu je poslužila kao inspiracija za kompozciju koju je ljubomorno čuvao za svoj novi bend.
Shvativši važnost teksta, povezuje se sa pesnikom Keithom Reidom, a potom preko oglasa u britanskoj štampi, okuplja prvu postavu grupe u kojoj su pored kompozitora, klaviriste i pevača Bookera, svirali još i gitarista Ray Rowyer, orguljaš Matthew Fisher, bubnjar Bobby Harrison i basista David Knight.
Te 1967. ovako sakupljena grupa snima kompoziciju “A Whiter Shade Of Pale”, koja se na singl ploči pojavljuje 12. maja iste godine i u veoma kratkom roku postiže ogroman uspeh. Tačnije, već 8. juna, singl dostiže prvu poziciju britanske top liste. No neće to biti jedina prva pozicija. U Nemačkoj, Norveškoj, Australiji, Irskoj, pesma je takođe zasela na sami vrh top liste, dok je u mnogim drugim državama ušla u top deset. U Americi je dospela do pete pozicije.
No, sa tako neočekivanim, vrtoglavim uspehom, za koji grupa jednostavno nije bila spremna, dolaze i prvi problemi. Gitarista i bubnjar odlaze iz grupe. Ovaj drugi, najverovatnije iz razloga što nije ni učestvovao na snimanju pomenutog singla, već su za taj posao angažovali studijskog muzičara. Njihova mesta popunjavaju dvojica članova Paramountsa, gitarista Robin Trower i bubnjar B. J. Wilson.
Povučena prethodnim uspehom, grupa izbacuje novi singl sa kompozicijom “Homburg”, koja je očigledno bila na tragu prethodnog uspeha, no bez obzira i sa njom ulaze u Top 10 listu hitova. Potom izbacuju dva fantastična albuma, “Shine On Brighty” (1968) i “A Salty Dog” (1969), no prokletstvo njihovog prvog, velikog hita počelo je da ih prati još od prvog albuma, koji je potpuno pao u senku kompozicije “A Whiter Shade Of Pale”.
Britanska publika je smatrala da su oni kreatori jednog hita i da se tu priča završava.
Srećom po njih, na američkom tržištu vladala je povoljnija klima, pa Procol Harum težište svog delovanja preusmaravaju na to područje, izazivajući dosta pažnje svojim turnejama. No nevolje ipak ne prestaju. Nakon albuma “A Salty Dog” odlazi klavijaturista Matthew Fisher, a nedugo potom i basista Knights.
Opet su problem rešili sa bivšim članovima grupe Paramounts, pa grupa potom objavljuje dva albuma: “Home” (1970) i “Broken Barricades” (1971.) Bez obzira, što ima onih koji ovaj drugi album smatraju za jedno od najboljih ostvarenja grupe, a i progresivnog rocka uopšte, gitarista Robin Trower, koji je već neko vreme bio nezadovoljan razvojem situacije, konačno donosi odluku da napusti bend. Ovog puta morali su ponovo da se oslone na oglase u štampi, pa nakon audicije novi član postaje Dave Ball.
Ovde neizostavno treba pomenuti njihov live album “Procol Harum In Concert With Edmonton Symphony Orchestra”iz 1972. godine, začuđujuće delo kojim je i sama grupa bila iznenađena. Album spada u sam vrh live ostvarenja ovakve vrste, posebno ako se uzme u obzir da su brojne poteškoće pratile njegovu realizaciju.
Bilo kako bilo, u USA sa ovom pločom postižu ogroman uspeh.
U sledećim godinama brojne promene članstva neće zaobići grupu, što će se neizostavno odraziti i na ono što će oni stvarati u studiju.
Sredinom sedamdesetih, objavljuju album “Procol’s Ninth” sa koga dolazi možda njihov poslednji veliki hit, pod nazivom “Pandora’s Box” i oni se, frustrirani padom popularnosti, razilaze 1977. godine. Izvorna postava, sa gitaristom Robinom Trowerom, okuplja se opet na samom početku devedesetih godina, objavivši osrednji “The Prodigal Strangers”.
Sredinom 1997. godine održali su koncert povodom tridesetogodišnjice od velikog uspeha kompozicije “A Whiter Shade Of Pale”.
Tokom dvehiljaditih grupa i dalje neprekidno nastupa, kako sporadično tako i na turnejama po Evropi, Japanu i USA.
U diskografiji imaju trinaest albuma.
“A Whiter Shade Of Pale” do danas je ostao najizvođeniji komad na javnim mestima u Velikoj Britaniji. Do danas je snimljeno preko 900 verzija ove kompozicije, koje uključuju i izvođenja nekih od najvećih svetskih zvezda. Takođe, pesma se kao zvučna kulisa nalazi u brojnim filmovima i emisijama.
Popularnost kompozicije, kao i ogromne tantijeme koje ona donosi, dovele su do sudskog procesa između Matthewa Fishera i Garry Brookera. Fisher je tvrdio da je on autor kompozicije, dok je Brooker izjavio na sudu da ne shvata kako se to Fisher nakon četrdeset godina odjednom prisetio svog autorstva, iznoseći da su on i Reid napisali pesmu pre no što je Fisher i došao u grupu. Međutim, 2006. dogodio se apsolutni presedan, jer sud doneo presudu u Fisherovu korist, dodeljujući mu 40% autorstva nad kompozicijom.
Nakon toga Brooker je podneo žalbu na presudu. Prokletstvo prvog hita i dalje je na snazi.
Goran Živanović
