Veliki brbljivac beogradske muzike obilježava 37 godina rovarenja po rock sceni, da ponovo svojim neponovljivim “nadrkanim” stavom uskomeša duhove drevnog rock and roll Balkana.
Prvi istoimeni album Tonny Montano je objavio 1986. i već na njemu ponudio neke buduće ultimnativne hitove plesa i zabave uz rockabilly i rock and roll, od autorskih (Perač prozora) do maštovitih obrada (Svi se sada njišu, Do you wanna dance?).
Objavio je još šest studijskih albuma i u zadnjih 20 godina publika za njega više nije čula. Sve dok ovih dana najstarija nezavisna izdavačka kuća u Srbiji, Take It Or Leave It Records, nije priredila kompilaciju za koju je uvjerena da će ponovo uskomešati duhove drevnog rock and roll Balkana, zahvaljujući još vrlo život uspomeni na provokativnog Montana i njegov neponovljivi “nadrkani” stav.
Kompilacija “Neću da budem šljam!” sadrži 17 pjesama (neke u više verzija), među kojima su ultimativne himne mnogih mladosti u izvornom obliku (Svi se sada njišu, Perač prozora, Frigidna, Doberman), obrade (Do you wanna dance?, Baby I love you), eksperimenti sa orkestrom Fejata Sejdića (Samo ti Marija Šarapova, Južnjačka patnja) – te čak tri nove (demo) pjesme.
Uz kompilaciju, na digitalnim platformama je, kao podsjetnik, objavljeno i nekoliko originalnih albuma beogradskog muzičara – ”Tonny Montano” (1986), ”Mutant party” (1988), ”Lovac na novac” (1991) i ”Moja žena fudbal ne voli” (1997).
Cijelu kompilaciju moguće je poslušati na Youtube kanalu izdavača, a za one koji ne poznaju dovoljno opus Tonnyja Montana, donosimo dijelove uvodnog teksta Pece Popovića za kompilaciju.
“Veliki brbljivac” beogradske muzike radno obeležava 37 godina rovarenja po domaćoj rok sceni. Toni Montano, jer o njemu je reč, iza sebe ima pet long plej ploča, 12 kompakt diskova i puno zbunjujućih istina. Koliko netipičan muzičar, toliko koloritna pojava. Bavi se muzikom, ali samo kada hoće. Sve one koji su se godinama pitali gde je, šta radi, odgovor je – u svom rodnom gradu je, šeta ulicama kojima je i nekad hodao.
Velibor Miljković, alijas Toni Montano, i dalje je jedna od najkontraverznijih ličnosti beogradskog centra sveta. Iako je u javnosti odavno poznatiji po opakom jeziku i političkim angažmanima svih vrsta nego po komponovanju mega hitova, svakako je jedan od najživopisnijih proizvoda ovdašnje muzičke scene osamdesetih. Ipak, iza njega su ostale pesme kao belezi vremena i Beograda kao takvog.
Tek da se zna: odrastao na zvuku Sex Pistols, Clash i Ramones i pristupu glavne face iz filma “Scarface”, Toniju nikad nisu bili najvažniji slava, uspeh po svaku cenu, naslovne strane, prva mesta na top listama već osećanje da je urbanog duha. Teško, s druge strane, da postoji mesto u Beogradu gde Toni nije promovisao “frkabili” – poštene nastupe gde znoj lipti na sve strane – od sala, preko hala, stadiona. S druge strane, uz njega ne idu epiteti – legendo ili care… Ko na vreme nije shvatio delovanje Tonija Montana – sada je glupo prepričavati. Ima onih koji uporno prigovaraju da on nije sjajan muzičar, da je osrednji pevač, bestidni kompilator, kako sa sluhom stalno ratuje, da je šurovao sa politikom, polusvetom i gubitnicima. Ima trunja istine u svemu tome, ali je reč o duhovitom šmekeru i gradskoj faci od posebnog materijala. Od onih je što nikad nisu nosili leviske 501 iz Pazara ni martinke iz kineske robne kuće. Nije tetovirao trag na sceni kao neki drugi iz njegove generacije, ali zato i dalje živi svoju verziju rokenrola. Par njegovih hitova iz 80-ih, obeležili su tinejdžerske godine te generacije, bili soundtrack za prve klinačke žurke, muvanje devojčica, nežni poljubac na klupi u parku… I tako dalje.
U vremenu nerazumevanja, valja imati sluha za punkabilly čoveka i simpatiju za klasičnog probisveta kakav je Toni. Ima u svemu tome nekog uzvišenog šarma. Sve je to deo poslednje beogradske nevinosti i naivnosti nastale osamdesetih.
Šta takva pojava sada radi?
Nešto što normalnima ne bi palo na pamet! Na jednu ploču stavlja tri verzije iste pesme(“Deset godina”) i demonstrira odsustvo srama i blama smatrajući demo snimke i zapise sa proba dovoljno zanimljivim i intrigantnim za svoj segment publike. Neko ko je bio drski panker u petnaestoj, i neko ko je uspeo da ostane tako neosedlan i u pedeset i nekoj.
Znajući da je koncert mesto za ispravku svake sumnje i nedoumice, ovakve “koncepte” može sebi dopustiti znajući da će mu svaki greh biti oprošten kad se pojačala odvrnu, reflektori upale i huk publike razlegne prostorom.
Toni je bio budala i to je ostao do danas. Autor teksta mu je proricao veliku karijeru, a ima nas koji smo tvrdili da je reč o prevari, što je vreme pokazalo.