Magi, jednom i nikada više (priča o čudesnom snimku koji je ‘spavao’ u sefu 28 godina)

Uvodna priča Zorana Modlija:

Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima. To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg – i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo.

Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem.

Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarinetu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem “kanadskim Mediteranom”. Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo “nekad i sad” i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema.

I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat “Darunam”. Napominjem da se nisam proslavio kao promoter – “Darunam” numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više… Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda.

Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV. Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču “Nema nazad”, a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u:

Magi, jednom i nikad više…
.
“Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo što ću da kažem,” pisao mi je Milan, “a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista životni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno i u nastavku je kazuje Milan…

Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici.

Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima – Margita iz EKV!

Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: “Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne… Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?”

I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama – i završismo tu seansu krajnje ekstatično…

Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama.

Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo.

Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju – male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za budući EKV album, “Dum Dum”. Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album “Neko nas posmatra”. Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih “kamenova mudrosti” jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku.

Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Floyd iz 2014, “Endless River”, izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije!

Do sada je taj neobjavljeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanović-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovićem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet.

Magi mi je na kraju rekla: “Neka se ovo zove NEMA NAZAD“. Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar.

Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, “Nema nazad”, ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema.”
.
(Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević)
.

* * *

Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: “…Divna priča, hvala ti.

Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati – Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?”

Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: “Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, “Nema Nazad” by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa.”

Kliknite PLAY i čućete.