Te 1981. godine, kada se pojavio prvi album grupe Stijene “Cementna prašina”, bio sam na odsluženju vojnog roka. I mada me je čak i takvoj situaciji muzika neizbežno pratila, ipak, nije to bilo vreme za kupovinu ploča.
A kada sam sledeće godine obukao civilku, već se pojavio i njihov drugi album ”Jedanaest i petnaest”. Kupio sam oba. I prvi i drugi.
Bilo je i pre i posle punokrvnih rock bendova koji su na mestu glavnog vokala imali pevačicu. Ali, Zorica Kondža je istog trenutka kada sam je čuo, postala boginja.
I bend je stvarno bio dobar. Nije tu bilo previše filozofiranja i mudrovanja. Jednostavno i efikasno. Pa to i jeste R’n’R, zar ne?
Ali glas Zorice Kondže… Bio je to i šapat i vrisak istovremeno. I nežan i sirov kada zatreba. Jedan sasvim mediteranski smisao za soul i blues. Kakva kombinacija!
No, ipak, kod Zorice Kondže nakon tog drugog albuma konačno preovlađuje ono mediteransko u njoj, pa ona donosi odluku da krene stazama solo karijere, koju od tada vezuje uglavnom za festivale.
I tako je sudbina učinila da možda najveći hit benda o kojem ovde pišemo ne otpeva ona, već jedna druga pevačica – Vesna Ivić.
Bila je to naslovna kompozicija njihovog trećeg LP-ja, “Balkanska korida” iz 1984. godine.
Vesna Ivić možda nije bila kalibar jedne Zorice Kondže, ali je pored nesumnjivih vokalnih kvaliteta koje je na toj ploči prezentovala, ukazala na još nešto – a to je očigledna sposobnost vođe benda, klavijaturiste Marina Miše Limića, da pronađe vokalne bisere u mediteranskoj školjki R’n’R.
Imao je Mišo “nos” da odnekuda iskopa “one” koje su obeležene baš takvim usudom.
To što je gotovo svim tim pevačicama grupa Stijene poslužila kao odskočna daska za njihove mnogo veće apetite (čitaj: solo karijere), svojevrsna je kob, kako njihova, tako i samog benda.
Jer niko se od njih nakon “Balkanske koride”, nije Bog zna proslavio. Pa ni sama Kondža, čiju solo karijeru, uprkos brojnim festivalskim nagradama, krasi tek jedan album. Ako ne računamo i onaj dupli, kompilacijski, iz 2005. godine, koji opet pokazuje da je sve ono najbolje što je otpevala upravo vezano za grupu Stijene.
Bilo je i nakon Ivićke još manje-više kvalitetnih pevačica, što opet najbolje pokazuje kompilacijski album iz 2005. godine koji je objavila Crotia records, a koji nosi naziv “Šest žena Marina Limića”. I na kome su, pored ove dve gore pomenute, zastupljene i one pevačice koje će doći kasnije: Maja Blagdan, Zrinka Čuka, Ines Žižić i Izabela Martinović.
Danas, kada pomenemo Stijene, pored “Koride” odmah se setimo i pesme “Ima jedan svijet”, koju je tako maestralno otpevala Kondža. No Stijene nikako nisu samo to, nisu samo te dve pesme. Mnogo su više.
Uostalom, na njihovom drugom albumu nalazi se kompozicija koja je dugo godina bila jedna od mojih himni: “Singing That Rock ‘n’ Roll”.
Zbog svega toga i pišem ovaj tekst.
I da… Nekako su mi naslovi njihove dve najpoznatije kompozicije baš indikativni… Beše jedan svet, ama beše i jedna zemlja, koju će ubrzo potom dotući balkanska korida.
A negde na razmeđi onih dana koji su ukazivali na ono što je grupa Stijene bila, ali i trebala da ostane, u Beogradu će se pojaviti jedan bend sa pevačicom dostojnom svakog poštovanja. Oktobar 1984.
I ma koliko ova dva benda bila različita, neki segmenti njihovih karijera neodoljivo podsećaju jedni na druge. I pokazuju da je balkanska žabokrečina svuda ista. Ili korida, nazovite to kako hoćete, sasvim je svejedno. I po svemu sudeći – neprolazna.
Goran Živanović
