Postoje pesme koje su me, od trenutka kada sam ih prvi put čuo, sasvim izbacile iz koloseka. U njima je na neki čudan način objedinjen i neki moj lični paradoks. Naime, ma koliko bio žedan podataka o bendovima, pa i samim pesmama, u nekim slučajevima kao da sam želeo da što manje doznam o određenoj kompoziciji.
U jednom trenutku bih želeo da znam sve što se u vezi toga moglo saznati, u drugom bih želeo da na neki način to ostane tajanstveno, bajkovito. Kao kada bi neki misteriozni čarobnjak upravljao vašim mislima i osećanjima. Ili kada shvatite da je pesma ipak dovoljna samoj sebi. Ovo je priča o jednoj takvoj pesmi.
Iako je od tada prošlo mnogo godina i sada se mogu prisetiti trenutka u kojem sam prvi put čuo grupu Vanilla Fudge. Naravno, gde bi drugde nego na “svetioniku” tadašnje mladosti – Radio Beogradu. Slušajući kompoziciju “You Keep Me Hangin’ On” ostao sam potpuno zatečen, bolje reći zapanjen, tim amalgamom heavy rocka i pseudo-indijskih tonova. Naravno, potraga za njihovim albumima je momentalno krenula, no teško je to išlo tih godina.
Ipak, kada mi je u ruke konačno dospelo njihovo peto po redu ostvarenje pod nazivom “Rock ‘n’ Roll” iz 1969. godine, bio sam i radostan i razočaran istovremeno. Radost iz razloga što sam konačno u kolekciji imao neki njihov album, razočaranje – ipak sam najviše želeo njihov prvenac, na kome je bila pomenuta kompozicija.
Uvek bih prilikom preslušavanja novih ploča išao redom, ako tako mogu reći. Prvo A, a potom B strana. Nikada obrnuto.Strogo sam na to pazio. I dok je igla u rilnama albuma nazvanom “Rock ‘n’ Roll” sve više napredovala, ja sam i dalje žalio što mi umesto ovog, u ruke nije dospeo njihov prvi album.
A onda sam stigao do kompozicije B2 – “The Windmills Of Your Mind”. Kako mi samo danas nedostaju takva osećanja!
Ne znam šta bih sada dao da mogu ponovo čuti neku kompoziciju koja bi me pomerila iz ose, na način na koji je to učinila “The Windmills Of Your Mind” tog trenutka. Bio je to apsolutno veličanstven spoj reči i muzike. Gotovo nadzemaljski.
Posle sam saznao da je muziku napisao francuski kompozitor Michel Legrand, dok su englesku verziju teksta napisali Amerikanci, Alan i Marilyn Bergman.
Takođe sam saznao da je u toj verziji ova kompozicija uvrštena u film “The Thomas Crown Affair” iz 1968. i da je te godine nagrađena Oskarom za najbolju originalnu pesmu. Posle sam čuo i tu, filmsku verziju koju je otpevao Noel Harrison, ali mi se nije dopala. Noel je to pevao “kratkim” vokalom brzo izgovarajući reči, dok su je momci iz Vanilla Fudge potpuno usporili, dajući joj time potpuni smisao kojem su i autori težili, a to je tok svesti, odnosno svojevrsno putovanje uma.
Posle su je pevali mnogi. Dusty Springfield recimo. Ali posle je sve bilo posle. Samo je trenutak u kome je jedan adolescent bio opčinjen, ostao večan u “vetrenjačama njegovog uma”.
“…Kao sat čije ruke zamahuju
Pored minuta njegovog lica
A svet je kao jabuka
Koja se tiho kotrlja u svemiru
Kao krugovi koje nalaziš
U vetrenjačama svoga uma…”
“…Kao krug u spirali
Kao točak unutar točka
Neprestano ili početak
Na koturu koji se stalno vrti
Dok se slike odmotavaju
Kao krugovi koje nalaziš
U vetrenjačama svoga uma…”
Goran Živanović
