Rasprodaja sopstvenih emocija: Najteže je dostojanstveno ostariti
Vidim na društvenim mrežama mnoge komentare povodom nastupa Riblje Čorbe na nedavnom političkom skupu u Beogradu. Svašta tu ima. Od onih uvredljivih, neprimerenih lepom vaspitanju, pa sve do zapažanja prepunih neverice i podsećanja na neke stare dane.
Piše: Goran Živanović
Uglavnom, komentari podrške su jako sporadični. Neki kažu da je sa ovim što je uradio Bora zauvek umro za njih, drugi govore da sve njegove ploče treba spaliti, itd, itd. U redu je to naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje i stav. Ali po toj logici, ima ga i Bora Čorba, svakako.
Što se mene tiče, nijedan od navedenih „predloga“ neću sprovesti u delo. Prvo, zašto bih spaljivao ploče koje sam pošteno platio? Drugo, odavno sam naučio jednu stvar, a to je, da potpuno razdvojim nečije privatne stavove, mišljenja, istupe u javnosti, od onoga što su ti ljudi stvarali u umetničkom smislu.
Je li Bora veliki autor? Jeste, neosporno. Da li je u privatnom životu učinio gomilu nepromišljenih poteza? Pa sa stanovišta većine običnih ljudi, svakako jeste. Ali opet, to je njegov život i njegovo pravo.
Znam, mnogi će sada reći – ali ovo je nešto sasvim drugo, ovo je potpuno srozavanje jedne velike karijere. Da. Može se tako reći, zaista. Zašto? Prvi i najvažniji razlog je da je većini prisutnih na tom skupu Bora i njegova muzika bliska taman koliko Eskimima zapadna civilizacija. Tako ispada da je on sam sebi pucao u nogu. O Oliveru Mandiću u tom kontekstu izlišno je i govoriti.
Međutim, ovo je tek deo jednog procesa koji je, po mom mišljenju, vrlo poguban po čitavu rock kulturu i sve one vrednosti koje je ona nosila sa sobom, odnosno od onoga što je od svega toga preostalo.
Pisao sam pre godinu-dve o tome. Mislim da je trend besplatnih koncerata o trošku građana na trgovima urušio i ono malo preostalog dostojanstva koje su pojedini, nekada veliki, bendovi imali. Potpuno je nebitno, koja je partija na vlasti, ili više njih, i ko je organizator.
No, sveukupno, danas je vrlo moderno davanje narodnih para, za nešto za šta se taj (gle čuda!) isti narod uopšte ne pita, pa tako i za te iste, pomenute manifestacije. Mnogim današnjim generacijama su to jedini koncerti rock muzike kojima su uopšte prisustvovali i to je sa jedne strane možda i dobro, ali sa druge, kod njih je stvorena iluzija da čim je nešto besplatno i nije baš specijalno vredno, tj. ne zaslužuje neko osobito poštovanje. Posebno ako uzmemo u obzir, u kojoj meri većina mladih danas sve vrednuje kroz prizmu novca.
Mislim da je zdrava tržisna utakmica jedini pravi pokazatelj vrednosti nečijeg rada. Prisustvovao sam nastupima mnogih alternativnih bendova gde su većinu publike činili ljudi iz njima sličnih grupa koji su došli da ih podrže. To je O.K. Takođe mnogim festivalima, gde su se udružili bendovi sličnih usmerenja, ne bi li okupili što više publike, itd itd. Sve je to sasvim u redu.
Ali, ako neko misli da je dovoljno veliki u odnosu na cenu koju traži i brojnost publike koja imponuje njegovom egu, što na um to na drum – neka izvoli i proba prodajući karte za ono što nudi. Sve ostalo je zavaravanje.
Izuzetno mi je drago, što sam u onom opštem naletu novog talasa, tamo negde početkom osamdesetih godina, ostao svoj i što se nisam odrekao svega onog što sam prethodno cenio. A mnogi jesu. Naravno, to nikako ne znači da nisam prihvatio sve ono od te „nove muzike“, što sam smatrao da je zaista dobro. Sećam se jednog „pomahnitalog“ zagovornika svega što se u tim vremenima pojavilo i takođe potpunog odbacivanja svega prethodnog, koji je ugledavši kod mene ploče grupe Smak rekao – gle, slušaš te seljake!
Danas, decenijama kasnije, možemo uporediti u šta se pretvorio jedan Nebojša Krstić i dokle su stigli njegovi alternativni, novotalasni stavovi, a gde je R.M. Točak. Tu svakako nisu potrebna neka dalja objašnjenja.
Znači, nije do muzike, do ljudi je.
Zato sam mišljenja da u mnogim slučajevima (pa i u slučaju Čorbe), muziku ipak treba odvojiti od postupaka ljudi, pa taman to bili i sami autori. Na kraju krajeva, svaki njihov postupak vratiće im se kao bumerang. Ako ni jednom drugom, makar u onim trenucima u kojima ostanu sami sa sobom.
A to i jeste najteže.
Potpuno se slažem. To što je Bora sa grupom nastupio na političkoj manifestaciji ništa ne umanjuje od njegove veličine. Pa da je za ovih 40 godina napisao samo “Pogledaj dom svoj anđele” ostao bi nezaboravan za mnoge generacije. Uostalom, i prvi ni jedini koji je nastupio na političko-populističkom skupu. Pa i on, i ostala četvorica članova grupe, imaju pravo na svoj politički stav kao i svi mi ostali.