Dugo očekivani beogradski koncert Električnog orgazma konačno se desio 20. 4. u popularnoj sali Amerikana Doma omladine u Beogradu i ono što su pružili u dva sata svirke ekvivalent je najviših ocena njihovog novog albuma ”Gdje smo sad?”.
Srđan Gojković Gile i ekipa već neko vreme su na turneji povodom izlaska prošlogodišnjeg albuma “Gde smo sad?”, koji je u nekim izborima, među kojima je onaj koji radi “Rok godišnjak” Radija 202, proglašen za najbolje rock izdanje godine u Srbiji.
Bend je krajem prošle godine imao niz koncerata po Srbiji (Kragujevac, Niš, Leskovac, Vranje …), svirali su ovog meseca po Hrvatskoj, a veče prije Beograda u novosadskom Firchie Think Thank studiju, i svi izveštaji su govorili o odličnim nastupima, tako da su pred beogradski koncert bili puni samopouzdanja, što se moglo odmah osetiti po energiji koju su proizvodili sa bine, u sali u kojoj se inače bend oseća komotno.
Orgazam koncert otvara sigurnim adutoi, kultnim naslovom “Krokodili dolaze”, koji u živom izvođenju zvuči svakako komunikativnije nego originalni materijal sa prvog albuma iz davne 1981.
Koncept koncerata ovog benda sastoji se, inače, u tome da Gile, iako glavni, nije jedini pevač sve vreme, već se smenjuje sa Ljubomirom Đukićem, koji vokalno uskače na sledeću numeru “Konobar”, takođe sa prvog albuma, čiji je on autor teksta i muzike. I ta pesma punk rock žanra, tvrda, žestoka, u koncertnom viđenju za nijansu vuče ka rokerskom maniru, i odlično se na nju nadovezuje hit “(Hajde bejbe) Daj da vidim sad” – Gile izvanredno uspeva da razdrma publiku”.
“Idemo sada na jedan nagli konceptualni skok, i to na album “Distorzija” – najavio je Gile da publika može da očekuje bisere sa jednog od najboljih albuma benda i najboljih ikada u istoriji domaće rock muzike. A onda je Gile duhovito dodao, gledajući mikrofon koji je Ljuba koristio: “Kada ga Ljuba zavrne, ja moram da ga odvrnem”, i malo je namestio mikrofon kako mu odgovara.
Kako se atmosfera zagrejala dovoljno, Orgazam nastavlja sa sjajnom rock baladom “Da si tako jaka” (album “Zašto da ne?” 1994) i pravo malo remek delo ljubavne rock poezije dovoljno je prodrmalo publiku, da bi se Gile posvetio i novinama, te je bend zasvirao “Bila si kao san”, koja efektno dočarava ”dvojac sa kormilarom”, dopunjavanje Gileta i Ljube, čiji kontakt očima i međusobna igra čine specifičnu atrakciju, koja se ne može odmah uočiti, detaljnije to vide oni u prvim redovima.
“Hajde malo da vidimo gde smo sad” – što je bila Giletova najava za naslovnu numeru aktuelnog albuma “Gde smo sad?”. Pesma “Bio sam loš” neobična je po Giletovom vokalu koji je transformisan i odudara od ostalih, a tu se odlično namestila i “Odvedi me do rupe”, koja je možda i najbolja sa ovog albuma. Negde je u tom delu koncerta bilo jedva prisetnog pada u ritmu, neke pesme su svirački išle u duge solaže, gubila se donekle dinamika uspostavljena odmah na početku sa “Krokodilima”. Ipak, Gile fino dozira sa narednom kompozicijom, čuvena rock avantura “Spojimo se sad” (album “Zašto da ne?”1994) napravila je izuzetnu uzavrelu atmosferu, i na njoj Gile pleše, pravi posebnu koreografiju, leži na podu, kao da pada, onda ustaje, čitava “fizička gradacija” se vešto uklapa i sa gradacijom same pesme.
Ponovni duet Gileta & Ljube – “Bliži suncu” (“To što vidiš to i jeste” 2010) tek je jedna manja pauza u repertoaru koja usporenim tempom i zvuči kao prolog za neku novu eksploziju koja tek sledi. I zaista se tako i dešava, kreće retko vrunsko delo, savršenstvo rock balade “Svečane bele košulje” iz filma “Crni bombarder”.
Od ovog trena, Gile ne dozvoljava više publici da se opusti ni da predahne, skoro ni na tren. Iz briljantnog arsenala moćnih hitova, Orgazam samo ispaljuje rafale kakvi su, posle “Košulja”, neprevaziđeni “Kapetan Esid” (Distorzija, 1986) i “Bejbe ti nisi tu” (“Braćo i sestre” 1987), koja se orila kroz salu, a Gile se približavao svojim fanovima iz prvih redova da ih malo bolje osmotri i “omiriše”, da oseti neku svežu krv i novi protok energije koji možda nije viđao na proteklim druženjima. Taman se publika malo oporavi, a onda Gile i ekipa raspale sa “Težak kao konj”, što znači novo skakanje za fanove i pevanje, a odlična je navika frontmena da ipak ne pušta publici da peva umesto njega, kao ni Ljuba na sledećoj pesmi “Locomotion”.
Best of nastavljaju “Ne postojim”, “Debela devojka”, “Nemaš nikom ništa da daš” i onda najpopularnija i toliko isforsirana “Igra rokenrol cela Jugoslavija”, koja svejedno opet nepogrešivo uspeva da razveseli rokersku bazu fanova koja peva kao hipnotisana.
“Bili ste večeras zaista apsolutno izuzetni! I za sam kraj, naravno, posveta Čavketu” – bez velike patetike najavio je Gile kultnu “Kako bubanj kaže” sa istoimenog albuma (1984). In memoriam nikada prežaljenom članu Orgazma, bubnjaru Čavketu, adekvatno se uklopila za kraj zvaničnog dela koncerta.
Naravno, publika ne dozvoljava da bend ode bez bisa, te se Gile, Ljuba i ostali vraćaju za minut i na sceni dominiraju sa još dve pesme sa prvog albuma, “Nebo” i “Zlatni papagaj”, čime se briljantno zaokružuje još jedan uspešan koncert snažnog Orgazma.
Puna dva sata i 24 pesama na skoro najbolji način oslikli su portret benda koji ide uglavnom uzlaznom putanjom, iako je je imao duže diskografske pauze (12 albuma za skoro četiri decenije postojanja) i ne uvek albume identičnog kvaliteta ili uspeha, što je sasvim normalno i prirodno.
Možda je večeras nedostajalo još klasika Električnog orgazma, možda ovo nije najbolji koncert benda ikada, ali Gile i bend apsolutno uspevaju svaki put da budu na izuzetnom nivou po pitanju energije, raspoloženosti i hemije sa publikom, tako da nikada i ne ide ispod takvog strandarda.
Kako sledeća godina donosi veliki jubilej, 40 godina benda, nadajmo se da će Orgazam, bez obzira na privrženost Domu omladine, taj događaj obeležiti u puno većem prostoru.
Izveštaj: Ivan Makragić
