U toku svog dugogodišnjeg, profesionalnog bavljenja muzikom, često sam nailazio na određene nedoumice koje sa sobom donosi jedna reč – talenat. Nikada nisam uzimao za ozbiljno tvrdnje i mišljenja onih ljudi koji su potpuno van muzike i koji neretko sve to banalizuju i pojednostavljuju.
Doduše, takvih “strunjaka” ima svuda, a muzika je čini se, posebno pogodno tlo za njih. Međutim, interesantno mi je uvek bilo, kako čak i pojedine osobe koje iza sebe imaju dugogodišnje iskustvo na polju muzike, isuviše olako i površno objašnjavaju sve ono što prostiče iz ovog pojma. Tačnije, po njihovom viđenju sve se svodi na prostor koji je omeđen rečima: najgori – najbolji.
Ipak, čitava ta “stvar” je puno kompleksnija pa je i sam pokušaj kojim bi se sve to objasnilo, pomalo nezahvalan. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je to jedna od oblasti u kojoj se, kao što već rekoh, svi smatraju pozvanim da iskažu svoje “stručno” mišljenje, a samom pojavom društvenih mreža došlo je do prave eksplozije takvog stanja.
Prvo pitanje koje sam bezbroj puta čuo i na koje poslednjih godina i ne pokušavam davati objašnjenja, jeste odnos talenat – rad.
Dakle, čitava ta stvar nije baš sasvim jednostavna i teško ju je definisati procentima, kako to obično laici čine. Poznavao sam ljude koji su svoj ogromni talenat protraćili budzašto, zahvaljujući lenjosti, neodgovornosti, nedostatku ambicije, ili čega već. Upoznao sam i one koji su svoj kakav-takav talenat, manji ili veći, svojim radom upotpunili, dopunili, kako god, samim tim ga pravilno usmerili i svakim danom usvršavali, pa su zahvaljujući takvoj upornosti mnogo toga i postigli.
Naravno, jasno je da je najmanje onih koji poseduju ogroman talenat, a istovremeno su spremni da podnesu lične žrtve tj. sva odricanja koje sa sobom nosi bespoštedan rad. Njih je najmanje, oni su po pravilu najbolji, ali to opet nikako ne znači da će biti i najuspešniji.
Zašto je to tako? Po meni, objašnjenje bi moglo biti sledeće: Možete biti ne znam koliko muzički potkovani i radni, sve obično bude uzalud, ako muzika koju stvarate ne komunicira sa publikom. To opet, automatski dovodi do nečeg još ozbiljnijeg, odnosno podrazumeva da sama ličnost takvog stvaraoca nije u stanju da komunicira sa publikom. Naravno, kako za kompozitore, ovo isto tako važi i za izvođače. I to je po meni jako važan segment u definisanju talenta na koji se, kao po pravilu, vrlo često zaboravlja.
Takvo stanje gotovo uvek donosi nezadovoljstvo, pa i lične frustracije koje potom neretko prerastaju u jedan potpuni otklon od svega do čega vam je do nedavno bilo neizrecivo stalo.
Razloga za ovo može biti mnogo, pa recimo da je jedan može biti oličen u činjenici da stvaralac ide ispred svog vremena, pa je zbog toga nejasan široj publici, ali svejedno – zaista je malo onih koji takvo stanje mogu izdržati u nekom dužem vremenskom periodu.
Što se izvođača tiče, često sam bio svedok kako oni sa znatno manje znanja uspostavljaju mnogo prisniji kontakt sa publikom, što opet samo potvrđuje gore iznesenu tvrdnju.
Još jedan segment na koji laici prilikom svojih tumačenja najčešće zaboravljaju, jeste teorija. Da bi talenat potpuno i sasvim bio zaokružen, neophodno je da je utemeljen u poznavanju muzičke teorije. Zamislite recimo veštog srednjovekovnog pomorca, koji je na sred pučine nesrećnim sticajem okolnosti ostao bez svoje busole. Ako mu se baš posreći i ako je izuzetno vešt, može se orijentisati i na osnovu zvezdanog neba. No ipak, nebo može biti i oblačno, olujno, a ta veština tada ne znači puno.
Dakle, teorija je svojevrsna busola, kada je muzika u pitanju.
No sve to ipak nije sasvim lako objašnjivo, kada je R’n’R dođe na red.
Jasno je da su mnogi stvaraoci i izvodjači rock muzike imali tek minimalna teoretska znanja. Ako bi tražili objašnjenje za to, odgovor bi bio u činjenici da je za uspešnu R’n’R formulu, potrebno više sastojaka. Pored onog muzičkog, neophodna je energija i što je jos važnije – stav. Indikativno je, da je teretsko obrazovanje u rock muzici u dobroj meri u obrnutoj srazmeri sa energijom koju ona nosi. Odnosno, oni manje potkovani znanjem uvek će izlaz potražiti u što žešćem obraćanju publici, za razliku ovih drugih, koji su više skloni lepoti harmonija, izobilju ritmova, dakle, jednom apsolutnom bogatstvu aranžmana.
Još nešto: ako se fokusiramo isključivo na muzičku obdarenost, ni ona nije jednoobrazna kako to mnogi misle. Naprotiv – veoma je slojevita i neretko poneki od tih “džepova” kod određenih pojedinaca umeju da budu baš “uspavani”. Ipak, oni koji su spremni na bespoštedni rad, gotovo uvek će te svoje “uspavane džepove” aktivirati i “pustiti u pogon”, proširujući na taj način svoje obzore, a da često toga i nisu u potpunosti svesni.
I na kraju: oni najveći, nikada neće dozvoliti da bilo čime budu ograničeni, što opet samo po sebi nosi posebnu vrstu plodotvornosti.
Oni po pravilu prihvataju samo onaj nivo savršenosti koji isključivo sami sebi nameću. Taj nivo savršenosti u najvećem broju slučajeva gotovo je nemoguće dostići i on je običnim smrtnicima apsolutno nerazumljiv i nedostižan. Kriterijumi drugih, pa ma kakvi da su, kod takvih ljudi apsolutno ne postoje, već ih upravo oni svojim ogromnim talentom i radom nameću. Nažalost, cena za to isuviše često ume da bude previsoka.
Goran Živanović
